Delo

442 Д Е Л 0 како би бпло боље да се нисам никада ни враћала. Да, да„ Марко: нећу се ја никада више тамо вратнти! Отићи ћу да. живим у најудаљенијем куту земљнном, сама, потпуно сама, и тако ћу сама и умрети. Говорила је сплно, страсно, оштро, али све тихим и пригушеним гласом; он јој је одговарао тужно, са зебњом, али нригушеним гласом. Лица су им била близу, али бледа и снуждена, а очи помућене. Дубока тишина владала је у граду, изкога је нестало летњег живота; дубока тишина владала је у том великом хотелу у коме готово није било никога. У камину је буктела ватра и пуцкарала с.у дрва. Јадна Марија! — рече он и нежно је узе за руку. — Да, јадна, одиста сам веома јадна. Не усуђујем се да се убијем. Зашто да се убијам? Била бих смешна, била бих чудна; стид ме је да се убијем. А не знам на што ми је живот, Марко, н шта ћу с њим. — Ти си била дивно оруђе љубави, о Марија! — рече он помућеним гласом. — Душа створена за љубав, као и ти, Марко; срце створено за љубав — рече Марија помућеним гласом. — Требало је да умремо, када нам је љубавп нестало, Марија — изусти Марко веома тужно. — Тако је: требало је да умремо. Проиустили смо лепу смрт — додаде Марија тужно. — Сада је касно, сувише касно за умирање! — Сувише касно, сувише касно! Ћутали су, под бременом свога леденог, сухоиарног и некорисног живота, које им је притискивало душе; под огромним бременом мртве љубавп, љубавн која је умрла, ношто је дала све добро које се с њом угасило; умрла, иошто је донела све зло које ју је надживело. Нреме је нротнцало изнад њихових глава, изнад њихових непомичних тела. — Ти остајеш у Луцерну? —угшта Марија као кроза сан. Један или два дана, не више — одговори Марко, као да се тргао иза сна. — Куда ћеш?. У далеке земље: у Холандију, у Данску; све даље... — Зашто ниси остао у Риму? — упита она. — Да се не би проституисао у твојим очима, Марија —