Delo

ПОСЛЕ 011Р0ШТАЈА 443. • « ‘одговори он озбиљно. —Остајао мије само порок! Али стидео сдм се да укаљам блатом оно што си ти волела. ^— ...А твоја жена... Вигорија... шта је с њом? '' — Код моје је мајке. — Она he зацело патити због тога твог одласка. — Можда, али свакако мање но што је патила док сам био иокрај ње. — А зашто је патила? — Мислим да је патила; никада ми то није казала; никада то на њој нисам опажао, никада нисам видео њених суза; али одбијала ме је свакада кад год бих је стао тешити, мислећи да иати. — Јадна Виторија! — промрмља Марија. — За жаљење је, одиста — рече Марко хладно. — Али она не да да је ико жали. — Заслужила је да буде срећна. — Дакако. Али она је одгурнула срећу. Можда није способна да буде срећна. — Зашто си побегао од ње? — Да је не бих омрзнуо, Марија; да не бих проклињао дан свога венчања као дан у који сам се заробио. — Јеси ли уверен да си према Виторији испуњавао св.у своју човечанску, пријатељску, другарску дужност? — Уверен сам. Испуњавао сам и више него човечанску, пријатељску и другарску дужност. Али она није хтела то; она је желела да јој ја будем драган. — А ти то ниси могао? . — Не, Марија — рече он озбиљно, — ти знаш, ти мораш знати, да ја то нисам могао. — А кад ћеш се вратити у Рим? — Онога дана када се Виторија врати својој кући. — А ако се она никако не врати? — Онда се ја никако нећу вратити у Рим. — Ти дакле живиш у прогонству? — У прогонству; у прогонству на неограничено време. — А твоја мајка? — Виђаћу јеу Спелу, камо Виторија неће долазнти; моја мајка ће доћи у Флренцу. камо Виторија неће ићи. Све је то веома тужно; али тако је. — А ти? А ти?