Delo

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 473 пружи решење загонетке и да дефинише симбол који је писац овде врло хрђаво поставио. Г. Војновић је пре свега велики песник; песник пун фантазије, пун мрачног и тешко објашњивог идеала. Он је у „Госпођи са сунцокретом11 постигао један нов степен у своме досадањем стварању. Управо, г. Војновић је овом драмом стекао име иисца, који има ту способност да пародаксу да смисао и да га начини могућним: он је аутор, који у драмској обради има моћи да почне онде, где су наши остали драматичари стали са збуњеним погледом и уверењем, да је радња даља немогућа и невероватна. Али можда је све то и узрок, да г. Војновић буде и сувише театралан. Госпођа са сунцокретом, којом је аутор хтео да нам открије сву тајну светлости и мрака, живота и љубави до злочина, нема у ствари нарочитог драмског значаја. Све што је велико, није у њој, већ око ње. Венеција, серенате, гондолијерска нека дозивања и арије, запаљени полелеји и силуете, које се огледају величанствено у води Гранд Канала, дуждеви и разнобојне плерезе, све то ствара једну јаку, снажну и импресивну песму, чији ритам ломи једна нејасна преступница са сунцокретом у руци. То је жена у чију љубав ми потпуно не верујемо, и ако писац покушава да објасни њено велико пожртвовање према свему оном што се зове љубављу. Она је тип чију ће вам историју моћи објаснити и показати један свакодневни и обични детектив. Она убија свога вереника, како би тиме отклонила препреку да се уда за графа, који има палате у Москви и милионе у Паризу. Она га убија на један грозан начин, затворив у собу једног младог, заљубљеног сањалицу, морнара, да би на њ пала сумња за убиство. Први чин драме преставља једну лепу слику венецијанске ноћи, декоративно врло успешно; трећи чин открива тајну једне чудновате и мрачне жене; а други је чин једна страховита и убитачна визија из протлости, коју преживљује „крилати“ Витале Малипијеро. Овај врло декоративни украс г. Војновићев, са његовим већ познатим елегантним стилом, пуним поезије и са романтичарским особинама, прикрио је сву наготу, коју драма сама по себи нос. Нечист, мистичан, нејасан и обскуран симбол, који је аутор нашао у сунцокрету, покушавши тиме да се при'ближи Метерленковим опсервацијама, и да осети и разуме говор