Delo

ПЛЛТОНОВЛ ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА 47 у суштини сличног бића. Само у заједници са таквим бићем, само заједничким оживљавањем и подстрекавањем може се у тежњи за истином постићи циљ и нронаћи оно што је трајно, непролазно. Тако свако испитивање постаје душевно стварање. Дух и истина не долазе готови до нас; они ностају тек додиром наше тежње са светским умом. Са појмом душевног стварања пак. какав се овде науци открива, улази и уметност у истраживање, тако да се заснива гесна веза изме!)у истине и лепоте. Као што се лепо тако се и добро везује и тесно спаја са испитивањем, губећи се у њему. По Платону философија није само једна теорија, како се то доцније усвојило, већ се под њом разумевало покретање свеколиког бића, уздизање целог човека од привидности у стварност, у истину, буђење из дубоког сна свакидашњег живота, очишћење од свега чулнога. Тежња ка истини је непосредно дело унутарње свести човекове. То је нагон ка истинитом и стварном, који хоће да кида са привидним и да тражи право биће. Истинито и добро припадају једно другом и у толико исто највише добро, највише биће мора бити стално и и непроменљиво, а до нечег непроменљивог може се доћи само путем истраживања. Још је тешња веза између доброга и лепога. Схватање лепога показује Платона као сина његовог народа и његовог времена. Он је дао философско формулисање класично лепога, које је тада било на врхунцу своме. Лепо је овде претежно пластичке природе. Оно захтева оштро издвајање свега разноликог, снажно развијање свакога дела и умешно склапање у целину. I де год се тежи ка целини, ту имају делови јасно да се издвајају из почетног хаоса, сваки има да добије особени задатак и своје границе савесно да чува према другима. Тада настаје уре!)ивање разноликости, степеновање, нрелажење у уметничко дело, чије размере и хармонија производе чисту и племениту радост. Тај ред не намеће се споља, већ се изнутра нрипрема. Стварање лепога потиче од сопственог живота и сопствене тежње, тако да једно уметничко дело при свем свом миру преставља у исто време и један животом надахнути организам. Таква је слика класично лепога, са одређеним и може се рећи строгим односима и јасним размерама, облика ограниченог и провидног, а пуним унутарњег живота. Тако лепо открива поглед исгштива 'ки преко свеколике мутне привидности, и у пространом свету и у л,удском кругу. Границе и ред, размере н хармонија излазе му свуда на сусрет