Delo

Л А Ж И 93 изјаве љубави, одговорити признањем својих осећања, затим побећи од њега као да је гризе савест, да би тако омогућила обрт који јој се најбоље допадне. Овај план је требао да узбуни срце Ренеово, да спречи у њему свако расуђивање, а њу да разреши кривице од које било будалаштине. Био је дрзак, али вешт и, изнад свега, прост. Па ипак није био без стварних тешкоћа. Ако би песник посумњао и за тренутак, све би пропало. На ту мисао Сузани залупа срце. Колико жена нашло се, као она, у том чудном положају: метну најсложенију лаж у службу своје искрености тако да морају и даље изигравати своју неприродну улогу да би њихов прави осећај добио задовољења! Кад људи за које су ове жене у нежној лицемерности одиграле ову улогу, открију ту лаж, они падају у таква огорчења и гађење која доказују довољно колико таштина прави основ готово свакој љубави. „Шта ту!“ рече у себи Сузана, „дрхтим као девојчица из пансионата!...“ Она се осмехну на ту мисао која јој паде слатко, јер јој доказа још једанпут истинитост осећања које је имала и осмехну се поново у тренутку кад, сишав са свог фијакера. пређе квадратно двориште и виде на великом часовнику да је дошла тачно на време : „Увек девојчица из пансионата!... понови она у себи. За тим је обузе неко време страх, на мисао да ако Рене стигне, иза ње, видеће је како мора да пита чувара куда се улази у музеј, она која се хвалила пред младићем да ту долази непрестано. Она није овде три пута у животу ступила ногама, својим финим ногама које су прелазиле пространо двориште у испупченим ципелама тако сигурно као да су знале пут од вајкада. „Како сам као дете!“ прихватао је унутрашњи глас Дефоржове ученице, што је изучила живот као какав стари дипломат. „Он је горе, чека ме, већ има пола сата!“ Не могаде се уздржати а да не баци око себе један испитивачки поглед, питајући послужитеља за обавештење. Њено предосећање жене која тражи да се допадне није је преварило, и тек што изби на врата која воде од Аполонове галерије у Четвртасти Салон, кад спази Ренеа, наслоњена леђима на пречагу, под дивном декоративном сликом Веронезовом што представља Мадлена пере ноге Спаситељеве, и пред славном СвадбауКани. У својој детињастој стидљивости, сироти дечко мислио је да му треба нагиздати се што је лепше могао идући у сусрет овој жени, која је за њега била, поред богородице, „Жена из Великог Света“ са великим словима — врста неодређене и химеричне битности што лебди пред очима многих