Delo

94 Д Е Л О младића из грађанског сталежа и представља им чудни збир њихових најнетачнијих мисли. Био се стегао у један тесан реденгот. Мада је јутро било хладно, није носио горњи капут. Имао је само један такав капут, али тај капут, како је поручио у почетку зиме, није рађен код кројача где га је одвео његов пријатељ Ларшер. Са својим потпуно новим цилиндром, новим рукавицама и новим ципелама, држао се готово као слике у базару, што је било у смешној супротности с његовом романтичном физиономијом. Да се начинио још смешнијим, Сузана би нашла у том смешном изгледу разлоге да га жели још више. Заљубљене жене такве су. Она пак виде одмах да се он плашио да не буде довољно леп да би јој се допао, и заустави се један тренутак на прагу од врата, да би се науживала у страху који је изражавало безазлено лице младићево. А кад је он спази, како му изненадно навали сва његова крв у то лице које је окружавало меко злато његове плаве браде! Како сину тамно и уплашено плаветнило његових очију! „Срећа је што нема никог да га види како ме дочекује", помисли она; али бела светлост која је падала са стакленог тавана у салон осветљавала је, поред њих, само сликаре, који су били у послу око намештања њихових ногара и степеница за свакодневни рад, и туриста, с упуствима у руци. Сузана, која се једним простим погледом увери у ову самоћу, предаде се уживању у Ренеовој забуни. Младић се упути к њој, и, гласом који се гушио од узбуђења, рече јој: — „Ах! Ја се не бих никад надао да ћете доћи...“ — „Па зашто?“ одговори она невино и зачуђено. „Зар мислите да сам неспособна да устанем рано ? Али кад идем у посету мојој сиротињи, ја сам готова и обучена већ од осам сати...“ И то је тако казала !... Тоном скромним и веселим у исти мах, тоном човека који не мисли да прича нешто изванредно о себи, толико му то изгледа природно кад је тако ; тоном официра који би рекао: „Кад јурнусмо на непријатеља...“ Смешно је било што она никад није у свом животу прекорачила праг каквог сиромашка. Она се страшила од беде као од болести, као од старости, а њена великосветска себичност није готово знала за милостињу. Али онај који би, у овом тренутку, разголитио њену себичност пред Ренеом, учинио би се младићу као најсрамнији богохулник. Она заста један тренутак, избацивши ту фразу непосвећене милосрдне сестре, да ужива у утиску који је учинила. Ренеове очи су изражавале ону блажену веру што изгледа овим лепим глумицама као