Delo

96 Д Е Л 0 јанској школи, а која носи један број у својој коси. Волео је да верује, према једном вештом коментатору, да тај број значи Барбарели и Цецилија — име Ђорђона1 и његове љубазнице, за коју је по легенди умро овај велики сликар. Ову романтичну и трагичну причу причао је некад Розалији, приликом заједничке посете Лувра на том истом месту, пред истим портретом. Изненади се сам кад је поче да прича Сузани, готово истим речима: — „Сликар ју је волео, и она га изневери с једним његовим пријатељем... Насликао је себе самог у једној слици која се налази, мислим, у Бечу, себе како гледа, својим лепим жалосним очима, тог пријатеља где му се приближује, а у руци овог Јуде иза леђа, светли дршка једног ножа.“ Да, исте речи!... кад их је рекао Розалији, она је дигла к њему своје зенице, где се читала разговетно ова реченица: „Како се може изневерити онај који вас воли?...“ Али је није изрекла, док Сузана, пошто загледа с јединственом радозналошћу загонетну жену танких усана, погледа дубоког, уздахну тресући своју плаву главу: — „А она изгледа тако блага. Страшно је замислити да људски створ може лагати с лицем тако невиним!...“ Све тако говорећи, она је окретала ка младићу своје зенице, толико исто светле колико беху Розалијине очи тамне, и он осети како му једна чудна грижа савести стеже срце. У иронији душевног живота, коју ствара тајни контраст савести, Сузана се осећала срећна до лудила са те шетње кроз слике, које је ко бајаги посматрала, забављала се слатко утиском који је њена лепота чинила на њеног пратиоца, и никака сенка није прелазила преко њене лепоте, док је он, безазлени дечко, пребацивао себи, као двоструко издајство, шго води ово идеално створење кроз те дворане где се беше већ шетао с једном другом женом. Фатално упоређење које је, од његовог познанства са Г-ђом Морен, истирало, брисало у његовој души лик сироте мале Офарелове, постави му се сад јаче него икад. Утвара његове веренице таласала се пред њим, смирена као она сама, и он је посматрао Сузану како иде, живу сестру аристократским лепотама насликаним у сликама старинских уметника. ГБене груди оцртавале се у једној врсти кратког жакета од астрагана. Танка 1 Ђорђоне, један од најстаријих сликара венецнјанске школе. У његовим! делима налази се студије, хармоније п колорита (1477 — 1511) Пр.