Delo

Л А Ж И 97 сура материја њене сукње падала је у меким превојима. Држала је у руци један муф, изабран према њеном струку, а из њега вирио је крај везене марамице. Она је дизала овај мали муф над очи да би тако удесила светлост ради бољег посматрања слике. Ах! како ова присутна жена да нема право одсутне, и жена из великог света право скромне, просте девојке — тим више што су код Сузане лепе особине најпрефињенијег естетичког укуса изгледале да се сједињавају са оним чаром спољашњег изгледа и држања? Она не би знала разликовати Рембранта од Перуђина1 2 или Рибеира- од Ватоа, толико је било њено незнање, али је знала тако слушати што јој је Рене говорио и надовезивати у смислу његових идеја да би обманула највештије познаваоце женске лажи а камо ли овог песника од двадесет пет година. Чак је за њега било у тој шетњи нечега тако потпуног, таквог остварења његових најскривенијих шимера, да га је болела ова достигнута крајност. Време је пролазило, и он се осети да га обузима неко узбуђење где се све мешало: нервозни надражај у који баца уметника увек посматрање ремек • дела, грижа савести због грешне дволичности, оскрвњење прошлости садашњошћу, а садашњости прошлошћу као и осећање да ти часови пролазе и никад се неће вратити. Да, одлазио је овај слатки час за којим ће доћи толико часова празних, хладних, црних, и никад, не, никад неће он смети замолити своју дивну пратиљу да понове ову шетњу! Она, духовита епикурејка, продужавала је сласт овог мисленог притежања младића, као што би продужила сласт физичког притежања. Сладострасно, познавајући ствари, она га је проучавала, кришом испод ока, њеног ока плавог, тако благог међу њеним дугим, злаћаним трепавицама. Није могла ухватити тачно разнолике нијансе мисли које је мислио. Познавала је већ врло добро његову природу, али није знала готово ништа одређено из његовог живота да се питала понекад, задрхтавши, да није невин. Није могла пратитити поједине промене његове мисли, али се с по муке осведочавала да је он гледа сад много више него слике и да се осећа у све већој муци. Она је мислила да му ова мука долази што га пече његова стидљивост која јој се толико до1 Вануичи Перуђин, талијански сликар, један од учитеља Рафаелових; сликао је нарочито верске слике (1446—1524). 2 Рибенра, шпањолски сликар, опор и суров (1588—1656). Дело, књ. 64. 7