Delo

98 Д Е Л О падала. Она је у тој стидљивости осећала његову чежњу за њом колико страсну толико бојажљиву и смерну. А како јој се допадало да се за њом чезне тако стидљиво! Она одмери бездан који је делио њеног малог Ренеа — како га је звала већ у себи, за себе саму — од дрских и опасних бонвивана који су обично састављали њену околину. Његови погледи је нису разголићавали. Љубили су је. Патили су такође, и та патња је одлучи најзад да дође до оне изјаве, коју је хтела изазвати. „Ах! Боже мој!“ викну она изненадно наслањајући се једном руком на гвожђе поред слике, и дижући према Ренеу своје лице где је осмех прикривао један оштар бол. „Није ништа", додаде она, угледавши свог пратиоца престрављеног; „искривила сам нешто ногу на овом глатком паркету...“ и држећи се на једној нози и пружајући другу ногу као бајаги болесну, промрда њоме онако у својој мекој ципели и с грациозним напором. „Десет минута одмора, па ће проћи, али треба да ми ви послужите као старачки штап...“ Она изговори ову жалосну реч својим младим устима и узе руку песникову који је поможе готово побожно у ходу, не сумњајући да је тај уображени несрећни случај само једна епизода више у љубавној комедии у којој је он одигравао своју улогу без задње намере. Она се вешто наже донекле да би та лака тежина њеног тела удвојила у њему ватру чежње, њена недра додирнула лакат младићев и потресла га, да би га опило то осећање заједничког додира. Није могао готово више говорити колико је био обузет, прожет, присвојен присуством ове жене чији је несхватљив мирис удисао сад некако јасније. Једва се усуђивао да је гледа, а тада је сретао, сасвим близу себе, тај профил немиран и поносан у исти мах, тај образ идеално ружичаст, живо руменило њених вијугавих усана које је један леп осмех нежног несташлука набирао с времена на време; затим, кад би им се очи сусреле, тај осмејак се мењао у израз отворене симпатије која је умиравала стидљивост Ренеову. Она је то осећала по слободнијем начину на који јој је он давао руку. Она је пажљиво изабрала за ово изигравање даје ногу уганула једну од најусамљенијих дворана које су прешли, дворану Лезиера.1 Тако, држећи се под руку, пођоше заједно једним малим ') Есташ Лезиер, француски сликар, назван француским Рафаелом; његово главно дело су сцене из Живота Св. Брпна (1616—1655).