Delo

Л А Ж И 101 те речи које је још могла допустити себи, а да не разори своје дело. Њена рука у рукавици почивала је на кадифеном канабету, сасвим близу младића. Њене очи су се чиниле као да гледају укочено неку визију у даљини. Да ли она само обрати пажњу на покрет Ренеов? Има жена што небески знају не приметити фамилијарности које човек чини према њихној личности. Рене стеже ту малу руку, и, како га она не одби, отпоче говорити, гласом који је узбуђење чинило потмулим, још више него обазривост. — „Да, ви морате то мислити, а ја немам права да се чудим. Откуд би ви мислили да су моја осећања према вама друге врсте од осећања младића које сретате у друштву ? ... А међутим, ако вам кажем да, од дана кад сам с вама говорио код г-ђе Комов, мој живот се променио, и то за увек? — Ах! не смејте се. Да! За увек! Ако вам кажем да сам имао само једну жељу: да вас поново видим; да сам се пео у ваш стан уздрхталог срца; да је сваки час, од то доба, расло моје лудило; да сам дошао овде усхићен, а отићи ћу очајан?... Ах! ви ми не верујете... То се прима у романима, те страсти што вам отварају Срце, цело срце, одједанпут и за свагда... Дешавало се то у животу?...“ Он се заустави, изван себе од речи што изговори. Завршујући говор, он осети онај чудан утисак који нас дави кад у сну слушамо себе саме како говоримо нашу тајну баш оном лицу од којег смо се требали највише сакрити. Она га је слушала, очију укочених у простор испред себе, замишљена стално. Али њене трепавице ударале су брже, њено дисање било све краће. Њена ручица задрхта у руци Ренеовој. То га тако јако изненади и тако опи да се он куражи и продужи: „Опростите, опростите што вам говорим овако! Да ви знате!. .. Али детињарије и лудости... Кад сам вас видео први пут, као да сам вас раније познавао. Ви личите тако на жену коју сам сањао да ћу срести, откако имам срца!... Пре тога сусрета, мислио сам да живим. мислио да осећам!... Како бејах луд!... Како сам луд!... Ја се губим у вашим очима, ја сам се изгубио. — Али бар да вам кажем да вас волим... Ви ћете то знати. Па чините после од мене што хоћете... БожејМОЈ? Како вас волим! Како вас волим!...“ Како ју је гледао као у идола, понављајући ове речи које су му олакшавале целу његову унутрашњу грозницу, спази две -сузе како падоше из очију Сузаниних, ДЕе лаке и благе сузе