Delo

100 Д £ Л 0 Рене помисли да заиста чита то питање у њеним зеницама, али се не усуди да разуме. Он је ценио себе, у пуној искрености своје душе, тако нижег од ове жене да је било изнад његове снаге открити јој цео култ који јој је већ подигао. Сва заводничка мајсторија Сузанина, у којој му је било немогуће наћи какав рачун, престала би одједном, да је говорио, и он продужи као да се његова реченица односила само на опште прилике његовог живота: „Клод Ларшер ми је говорио често да нећу имати лепшег доба у својој књижевној судбини. Он вели да има четири тренутка у животу једног писца: тренутак кад га не познају, тренутак кад му кличу да би бацили у очајање његове старије колеге; тренутак кад га пањкају, јер тријумфује; четврти, кад му опраштају јер га заборављају... Ах! како жалим што га боље не познајете ! Тако би вам се допао!... Да знате како он воли књижевност! Она је за њега религија!...“ — „Ипак је сувише безазлен,“ помисли Сузана; али се ње одвише тицао резултат овог разговора, те се уздржавала да изађе из стрпљења. Она се ухвати за оно што јој Рене рече, и одговори, прекидајући тако излишну похвалу Клода : „Религија!... Заиста, ви осећате тако, ви књижевници... Имам једну пријатељицу која је у том питању дошла до меланхоличког искуства и која ми понавља вечито ове речи : једна жена не треба да воли уметника. Он је неће никад волети толико колико воли своју уметност... “ Она узе на себе болан изглед кад помену ову реч, што је придавала тој пријатељици, коју је измислила исто онако као и да је ногу уганула; њене црвене усне се отворише у лаком уздаху, у уздаху душе која је примила жалосне тајне и која предвиђа, која предосећа, за себе саму, сличне болове. — „Па, ви сте тужни,“ рече Рене, кад угледа изненадну промену тога лепог лица. „Мањ’то!...“ помисли она ; пагласно: „Манимо се тога. Шта на вас могу утицати моје жалости ? “ — „Зар мислите," прихвати Рене, „да сам ја равнодушан према вама?“ „Према мени ?... не,“ рече она тресући главом; али кад ме оставите, да ли ћете мислити о мени другојачије до о симпатичном лицу, које сте случајно срели, па одмах заборавили?" Никад се она није учинила слађа Ренеу него кад изговори