Delo

102 Д Е Л О које потекоше по њеним ружичастим образима, остављајући по њима као неку бразду. Он није знао да већина жена могу да се заплачу кад хоће, само ако су нешто нервозне. Те две сироте сузе залудише га до краја. — „Ах!“ отео му се глас, „ви плачете!... Ви...“ „Не идите даље,“ прекину га Сузана мећући му руку на уста и повлачећи се од Ренеа. Она упре на њега очи у којима се мешала страст с једном врстом уплашеног чуђења. „Да, дирнули сте ме. Ви сте открили у мени бездане о којима нисам ни слутила... Ах, страх ме је, страх за вас, за мене, страх што сам овде Не! не треба више да се видимо. Ја нисам слободна. Не треба да слушам што сам слушала...“ Она се ућута, затим, узимајући га она сама за руку, продужи: „Зашто да вас лажем?... Све што ви осећате, и ја осећам може бити. Ја то нисам знала, заклињем вам се, пре овог тренутка. Та симпатија због које сам попустила и нашла вас јутрос... Боже мој!... Ах! Сад видим јасно... Несрећница, како се срце лако обмањује!... Нове сузе задрхташе на њеним трепавицама. Рене се збуни тако од речи које је изговорио и чуо, да једва могаде изговорити само ово: — „Реците ми само да ми опраштате...“ „Да, ја вам праштам,“ одговори му она стежући му руку да га заболе; затим озбиљним гласом: „ Ја осећам да вас волим такође...“ Па, као да се буди из сна : „Збогом. Забрањујем вам да ме пратите. Ово је последњи пут што говоримо...“ Она се диже. РБено чело је претило, њени погледи издавали су неизгладиму унезвереност побуњене части. Није се више гледало на ногу уганулу по глатком паркету, ни на умор. Она изађе гледајући право преда се и тако гневна лица да младић, смрвљен сценом коју беше изазвао, пусти је да оде, непомичан, не учинивши ништа да би је задржао. Ње оеше нестало већ неколико минута, кад он појури у правцу куда она беше измакла. Не нађе је нигде. Док је он силазио низ степенице, па онда низ друге, она беше већ прешла квадратно двориште, па се попе у један фијакер који је однесе ка улици Мирило. Седела је у куту од кола, насмејана и сва разнежена у исти мах. За време које ће Рене употребити у тражењу средстава да је одврати од њеног решења за коначан прекид, неће размишљати о брзини са којом је његова назови богородица допустила да јој се чини изјава љубави и да је сама изјављује. Ето због тога је била насмејана.