Delo

Л А Ж И 103 А спомен на речи младићеве, на његово лице које је узбуђење било преобразило, на његове занесенео чи, чарао ју је као обећање најватреније љубави. Ето због тога је била разнежена. И она је већ мислила на план како ће му се дати, код њега, у тој кући тако тихој, тако поверљивој, тако повученој, како јој ју је описао. На треће или четврто писмо, начиниће се као да се боји какве самоубилачке намере, па ће банути у његову кућу — да га спасе! Док је она мислила то, случај, шаљив понекад као какав несташан саучесник, откри јој барона Дефоржа, који је прелазио булевар Хосман. Ишао је њеној кући без сумње да заједно ручају. Она погледа златан сатић који је носила уметнут у бразлетне: једва је било дванаест сати и двадесет минута. Стићи ће на време, те, после радости овог јутра, спусти с јединственим задовољством, завесу на колским вратима и прође поред самог свога старог љубазника, а овај је не виде. (Наставиће се) С ФРАНЦУСКОГ l’PEBEO М. М. У.