Delo

128 Д Е Л О индивидуалнији, индивидуалнији у колико социјалнији. Он постаје више социјалан пошто је све тешње везан за друге, пошто све мање може без других, пошто је за све шири круг других везан. Он све више постаје и свестан те везе и њене неопходности; и, он је сада и хоће. На тај начин он постаје и индивидуалнији, јер обухвата, мисли, зна и хоће већи број ствари. Ступањ социјалне интеграције зависи од ступња индивидуализације и обратно. Један од принципа помоћу којих је Фује покушао сложити донекле индивидуализацију и социјализацију, јесте и његова идеја о уговорном организму. То је она друга идеја на којој се мислимо задржати. Фујеова теорија о уговорном организму хоће да помири два супротна схватања: једно, које све те односе своди на уговоре, уређене законима психолошким, моралним и правним: друго, које све те односе своди на органске, уређене законима самог живота. По његовом мишљењу социологија треба да рачуна и са уговорним и са органским односима и, отуд он у модерним друштвима види уговорни-организам. У једном другом свом делу (Science sociale contemporaine), развијајући ову теорију Фујекаже: „Уговорни режим тежи све више да завлада модерним друштвима. Право придаје све већу важност уговорној идеји, која испуњава девет десетина наших закона и која ће једног дана добити место у свима параграфима, од првог до последњег1'. Овако од прилике на режим уговора гледа и Спенсер и, донекле, Durkheim (само овај додаје да се и неуговорни односи такође развијају). — Нама не изгледа ово схватање оправдано. По нашем мишљењу, пре би се могло рећи да се домен уговора сужава у колико расте социјална подела рада. Уговор је нешто више од просте сагласности воља о једној ствари; у њему је, сем тога, воља сваког сауговорача одређена актом воље друге странке. Према томе, режим уговора доминираће у једном друштву само дотле, док су диференције између појединаца мале и док су размене услуга релативно малобројне; јер уговорни режим претпоставља дуже и слободно третирање услова уговора. Међутим данашње друштво карактеришу, у овом смислу, два факта: све већа диференцијација између појединаца (између јаких и слабих тачније речено, што је последица данашње економске организације) и знатно увећање размена које захтевају што брже извршење. И зар је онда могуће говорити о уговору између странака које се налазе у апсолутно различним положајима, које често не познају и које не могу слободно третирати