Delo

ЕКОНОМСКИ ПРЕГЛЕД 137 отклонити. Те се сметње тичу извесних назора и схватања о слободи рада, о слободном уговарању, о односима између радника и послодаваца и т. д. који се назори не могу на једанпут уклонити и уништити. Закон о радњама је у извесним тачкама игнорисао привредно стање у Србији, па је донео одредбе, које том стању не одговарају. Бесумње су те одредбе боље, као што у опште човек може да смисли нешто боље од онога што постоји, али кад се дође до остварења, онда се испрече неке друштвене силе које то не допуштају. У развитку друштвених односа, а нарочито привредних има континцитета, има постепености, и зато сваки закон, којим би се чинили скокови, не би донео очекиване последице. Нама изгледа да је и закон о радњама извесне односе регулисао без довољног проучавања, да се више тежило задовољењу извесних хуманих и правичних захтева, које сваки човек мора одобрити, али да се при том није водило рачуна о остварљивости тренутној, да ли се то у таквом облику и одмах може да постигне. Ми знамо донекле, како је рађен пројект закона о радњама и ко је главни сарадник био, па то нас још више учвршћује у овом мишљењу, које заснивамо на искуству и резултатима добивеним за ово кратко време, од како се закон о радњама примењује. И кад тако стоји ствар, онда треба настати, да се тај закон поправи, да он заштити свачије интересе, да се доведе у хармонију са многоструким изукрштаним интересима који овде постоје. Да се извесне одредбе закона о радњама морају мењати, то је јасно као дан. Тим изменама ће се само добити, јер ће се уклонити оно што је било претерано и што није било неопходно потребно. Ово вреди нарочито за минимум радног времена, који треба друкчије одредити. Други је факт, да се одредбе о обезбеђењу радника, чију умесност и оправданост нико није спорио, до данас у опште нису могле да примене. Узрок је врло јасан и очигледан, а познат је свима који се иоле интересују овим питањем. За обезбеђење раденика није довољан само закон, није довољно прописаги правна правила, већ треба остварити и техничку основу, треба извести нарочиту организацију са солидном финансиском основом. За све то треба времена и стручњака, јер Министарство Привреде, кад је поднело Скупштини предлог закона о радњама, ништа нше имало спремно од тога. Онај чиновник, који је највише радио на изради закона о радњама, напустио је Мини■старство Привреде, чим је тај закон донет. Министарство При-