Delo

136 Д Е Л 0 пелант Лапчевић је називао послодавце члановима „преких судова“ који „убијају годишње хиљадама раденика“ а влада им иде на руку и брани их! За доказ својих тврђења, да се умереним радним временом постижу бољи резултати рада, Лапчевић се позивао чак и на анкету која је још 1826 године вршена у фабрици Роберта Овена. Данашњи индустриски развитак и данашња техника по Лапчевићу је исто оно, што је било пре више од осамдесет година! У својој занесености Лапчевић је оспоравао Dr. Нинчићу знање најобичнијих ствари, па је називао страхотом што Нинчић не зна да је у Немачкој законом утврђен једанајесточасовни рад. У место да се позове на сам закон, да цитира члан његов, који говори о томе, Лапчевић се нозивао на један велики речник, како сам рече, у коме је он то прочитао. У ствари пак немачки закон о радњама (Gewerbeordnung) нема одредаба о минимуму радног времена. У § 120е тог закона остављено је Савезном Већу, а то ће рећи влади, да за поједине индустриске гране утврђује минимум радног времена, према потреби и нахођењу. А да није једно исто, кад влада одређује радно време, и то само за неке врсте занимања и кад је оно законом одређено за све врсте рада — то ће и Лапчевић бесумње признати. Како изгледа то, кад један посланик пребацује другоме страховито незнање, а у ствари код њега постоји незнање? Од опозиционих посланика значајно је говорио Ј. Продановић, који се задржао на општим посматрањима о мотивима за савремено радничко законодавство. Само том говору иије било места сада пошто је закон већ донет. Скупштина је имала да говори о вршењу или невршењу закона, о срествима којима се вршење има обезбедити, а не о томе, како је потребио раднике обезбедити. Од радикалних посланика говорили су Dr. Нинчић и Dr. Јанковић. Први је сасвим разложно указивао на то, да се овакви закони не могу изводити на мах, већ постепено, пошто се сврше сви претходни и припремни послови, док је други опширно изнео, шта је све до тог времена Министарство Привреде урадило на извршењу закона о радњама. Кад се од свих посланичких говора одбије оно, што је било партијски обојено, претерано и необјективно, осгају два факта, која имају општег значаја и која заслужују да се нарочито констатују. Први је факт, да примени закона о радњама, онакој строгој и потпуној примени, какву захтевају посланици Скерлић и Лапчевић, стоје на путу извесне сметње, које се не могу лако