Delo

МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИКА И СРПСКО ПИТАЊЕ 21 1 разумеће доцније. Кад види у какав је положај поставио Берлински Уговор Босну, Херцеговину, Новопазарски Санџак, Србију и Црну Гору, онда ће му довољно бити да у уводу немачко-аустриског уговора прочита ову „безазлену“ реченицу: „Рачунајући да интимни споразум између Аустро-Угарске и Немачке нема опасности ни за кога, него да има да утврди европски мир створен одредбама Берлинскога Уговора‘% — и да сам увиди, да је он опаснији по српски народ него по Русију, противу које је склопљен. Док према Русији он збиља има одбранбени карактер, према нама Србима и одбранбени и нападни у смислу одржавања стања, које је створено Берлинским Уговором. Осим тога повраћај руске заштите нашем народу овим је савезом био онемогућен без рата, као што се видело 1908 године. Али овај смели, да не кажемо дрски, савез двеју немачких држава није био наперен само противу Русије и Словенства. Он је у исто време био наперен и противу Француске1. Остајала је Италија, на коју је Бизмарк бацио био око као на средство за ојачање овог немачког савеза. РБегово старање да се Русија издвоји од Словенства и да буде савезница пангерманизма разбијало се о страх од панславизма. Италију пак, изгледало му је, није тешко одвојити од Француске и младога и слабога покрета у корист солидарности романских народа у вишим питањима међународне политике. Поучан је за све политичаре начин којим се послужио Бизмарк да увуче Италију у овај антисловенски и антиромански савез. Увући Италију у овај савез после талијанске револуције за народно уједињење, после улоге францускога народа у борби за талијанско уједињење, после свођења улоге Аустрије на сумњиво животарење и после јавних националистичких аспирација Италије у Трсту, Тријенту и на обалама Далмације, изгледало је пс само немогуће већ и апсурдно. Али дипломатска вештина и састоји се у томе да се од комарца направи магарац. За овакву неприродну трансформацију Бизмарк је нашао материјал у „римском сужњу“, у лицу римокатоличкога папе. Као што је познато, римски престо ни данас не признаје права Италије на Рим и папску државу. Свој положај у Вагикану, где је римска курија у свему независна од талијанске државе по закону од 1871 године, папе рачунају као затвор, као 1 Anđre Tardieu, La France ct les alliances. La lutte pour Г equilibre (1871 — 1910), p. 155, 14*