Delo

МеђУнародна политика и српоко питање 215 ском плану ширења на Исток преко Аустро-Угарске. При оваквој подели европских сила већ нико у Европи, па ни ми Срби, није био за одбацивање. Саме прилике упућивале су Русију да се врати на освештани пут њеиим политичким традицијама, пут заштите Јужних Словена. Од 1871 до 1891 године, за двадесет година, много је догађаја протекло, много промена извршено у мишљењима и у лицима која руководе државне бродове народа. Словенско разочарење и узајамно неповерење, које се било развило у жучну борбу свију противу свакога, полако се стишавало и враћало заветима старих панслависта са новим захтевима. На руском престолу био је Александар III, човек јаке воље и јакога карактера. Убеђени словенофил Побједоносцев иостао му је први саветник. Један и други штетни по унутарњи либерални развитак Русије, који је отпочет седамдесетих година прошлога века, обојица су разумевали значај Словенства за Русију и опасност од ранијега неразумнога гурања Русије у загрљај Немачке и Аустрије. Ову промену у вишим руским политичким круговима овако карактерише један руски писац: „Вера у неопходност и пробитачност савеза с Немачком и Аустријом за Русију била је непоколебљива код нас у почетку царовања Александра III до половине осамдесетих година. Нису се узимали у обзир ни неуспеси ни разочарења која смо преживели за време последњега рускотурскога рата и Берлинскога Конгреса, а која су давала довољно доказа, да је неизбежна потреба да се ослободимо тешкога и потпуно некориснога система тројног савеза. У циркулару заступника Министра Иностраних Дела, који је био упућен нашим представницима код иностраних дворова о ступању на престо Александра III, речено је било, да Русија остаје „верна пријателшма својим“ и да ће без измене очувати „своје симпатије које су освештане традицијама“. Старе традиције, по којима је било утврђено да на Немачку и Аустрију гледамо као на природне савезнице Русије, толико су биле укорењене код руске владе, да су оне биле поново освештане састанком тројице царева у Скерневицима (септембар 1884 г.) и Крезимиру (август 1885 г.). Ове традиције добиле су потврду у споразуму који је био закључен међу њима у јесен 1884 г. на три године. Али убрзо после тога бугарски догађаји од 1885 до 1887 године поново су открили сву неискреност наших средњоевропских савезника. Овога пута царска влада, увређсна понашањем бечкога