Delo

216 Д Е Л 6 и берлинскога двора, који су мање или више јавно подржавали бугарску владу у одупирању захтевима Русије, коначно се убедила да не одговара нашим интересима међународна комбинација, која не само што није нам доносила никакве користи за осигурање наших интереса већ, напротив, била нам је од штете због тога што нас је уплетала у непотребна предузећа и непотребне обавезе".1 Године 1887 Русија се била решила да не обнавља скерневицки тројецарски споразум и да остави себи одрешене руке у међународној политици.'2 Александар III морао се обазрети око себе и тражити нове пријатеље. Док се спремао терен за алијанцију с Француском, он је, као у доба Петра Великога, нашао једнога „јединога пријатеља“ Русије и тај једини пријатељ био је господар малене српске државице, кнез Црне Горе. Потребноје било радити на повраћају „одметнутих" Јужиих Словена к Русији и Русије на њен историски пут заштитнице Словена. Александар III живо је радио на томе, али се историске погрешке не поправл>ају лако. Он није успео ни да ослободи Русију обавеза према Аустрији, ни да одреши Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину од аустријских ланаца, али је успео био да Бугарску ишчупа из непријатељских руку и да поново оживи надања српскога народа на Русију. Панславизам поново је почео био да задаје бриге берлинским и бечким политичарима. (Наставиће се) Марко П. Цемовић. 1 С. Жтарев !,, Русскаи Политика вт> Восточномђ Воиросв, Москва 189(1, T. II, с. 375 - Тамо, с. 376.