Delo

238 Д Е Л 0 није никад хтела објаснити. Те вечери супротност беше и сувише потпуна између романтичног надражења у који је састанак са Сузаном бацио песника и радости ове средине, у којој је рођен опет. Он није говорио себи да слични јади чине наличје сваког живота, и да су скривене стране елегантног сзета састављене од ниских суревњивости, одвратних рачуна да би се блистало преко својих средстава, компромиса савести поред којих ситнице грађанског живота изгледају као пуне најслађе добродушности. Он погледа Розалију, и сличност девојке с мајком дирну га дубоко. Била је лепа ипак. РБено дугуљасто лице, што је бледело због видљиве жалости, узимало је, на светлости лампе и нагнуто на плетиво, боју слонове кости; и, кад диже своје очи према њему, искреност најстраснијег осећаја засветле у њеним благим зеницама. Али зашто је црнило ових зеница било исте јачине као црнило очију у старе жене ? Зашто, на размаку од двадесет четири године, беше исти нацрт чела, исти крој браде, исти превој уста? Да грдне неправде љутити се на то невино дете и на ту сличност, и на то бледило, и на ту жалост, па и на ту ћутљивост, у коју се завијала! Вај! Довољно је кад човек буде неисправан према једној жени, па да нађе у себи против ње неисцрпан извор неправедних срџби. Розалија је несвесно била крива што је грижа савести пратила осећај који је Рене гајио према својој новој пријатељици. Она је представљала собом ту љубавну прошлост, којој не опраштамо да се диже као препрека између нас и наше будућности. Ма како да је вероломна у љубави већина жена, њихова љага неће казнити никад довољно тајне себичности већине људи. Да је Рене имао жалосну кураж свога друга Клода Ларшера, кураж да погледа себи у очи и без илузија, морао би признати да се прави узрок његове зле воље према Розалији налазио нарочито у чињеници што ју је преварио. Али он беше песник, а песник се одликује бацањем светлих зелова преко неваљалих делова своје душе. Натеравао је себе да мисли на Сузану, на ту племениту љубав која је порасла и процветала у њему; и, за први пут, он се чврсто реши да коначно прекине са девојком, говорећи у себи: „Бићу достојан Ње“, а та Она, беше жена, перверзна и лажљива, што је надмашавала слатко, просто, искрено дете раскошним, спољним блеском, ретким познавањем тоалете, неупоредивим сентименталним мајмунисањем и лепотом .дубоко заносном. Ова лепота прође поново кроз опчињену машту