Delo

Л А Ж И 239 Ренеову у истом тренутку кад чича Офарел даде знак да се иде кући, дижући се и говорећи Фресноу: „Добио сам вам три и по гроша... Хе! Хе! Мој дуван преко недеље... Ајдемо!" додаде окрећући се својој жени, „јесу ли даме готове?“ — „Пошто смо сви овде“, прихвати Г-ђа Офарел, а подвуче реч „сви“ погледавши у правцу Ренеа, „кад ћете доћи код нас на вечеру ? Је ли вам згодно у суботу? То је дан Г. Фресноа, мислим...“ И на потврдан одговор професоров, она се обрати младићу, непосредно, овог пута : „И ви такође, Рене? Ох, прво, биће вам боље код нас него код свих тих богаташа где Г. Ларшер лиже сахане...“ — „Али, госпођо..." прекиде је песник. „Мир! Мир!“ рече стара госпођа; „што се тиче мене, ја се сећам увек онога што је говорила добра мама: боље вреди комад црног хлеба у својој кући него филована ћурка код других“. Макако да је мисао мајке Розалијине била једна проста будалаштина, на рачун несрећног Клода, који није могао, због рђавог варења, обично попити чак ни чдшу вина, она увреди Ренеа како би га увредила најоснованија пошалица управљена против његовог пријатеља. Јер је ту видео последњи знак страсног непријатељства, које је могао само да порасте, између његове старе околине и живота новог, тек опаженог, наданог, жељеног, од јутрос, са толико шара. Постојало је једно право ових људи на њега, право још потпуније него што је Г-ђа Офарел и мислила, јер се он везао за Розалију прећутним споразумом. Он осети поново за један тренутак суровост против овог јадног детета, и рече у себи још опорије него мало час: „Прекинућу.“ Леже у постељу с том одлуком и не могаде заспати. Беше променио правац мисли. Мислио је на своје писмо, сад. Оно је ваљада било стигло, и читав низ непредвиђених опасности развише се пред погледом његове маште. Ако муж Сузанин ухвати то писмо? Задрхта на мисао несреће коју може његова необазривост навући на главу сироте жене, у шакама једног тиранина, чију је бруталност погађао, те стрепио од ужаса. Па затим, чак да је оно и дошло тамо где треба, ако се оно Сузани не допадне ? И неће јој се допасти. Тражио је да се сети појединости из тог писма. „Како сам могао бити толико луд да јој пишем тако“ ? говорио је у себи, и пожеле да се писмо изгуби на путу. Рачунао је да се такав случај дешава понекад кад се жели баш