Delo

242 Д Е Л 0 Узпркос сигурности у своју сопствену вештину, млада жена осети, размисливши, јасно тешкоће своје мисије, да је, за време ручка, била забринута, те се њен муж безазлено узнемири, а Рене је посматраше с грижом савести. Зар није било, у том употребљавању трећег лица за обавештење Розалије, нечег изузетно суровог према јадном детету, једно понижење додано неизбежном болу? Кад сестра потпуно обучена, дође да се опрости с њим пре него што оде код Офарелових, он је хтеде готово закратити ову посету. Било је још времена... Затим, пусти је. Чу како се врата затворише. Емилија је била у алеји, ступала је у улицу д’ Асос, па затим у Шерш-Миди. Али навала невеселих снова би слабија од мисли о доласку идуће поште. Сузана је свакако примила писмо јутрос. Ако је одговорила одмах, одговор ће бити ту... Ова мисао и приближавање тренутка где ће се она оверити обуставише брзо Ренеово сажаљење према његовој малој напуштеној пријатељици. Ма како да је сложена утанчаност једног срца, љубав га упрошћава јединствено. Ренеа је обузимала она узнемиреност коју познају сви љубавници, почев од простог војника који очекује од своје сељанке неколико неписмених речи, па до престолонаследника у сентименталној преписци са најдуховитијом и најкокетнијом госпођом на двору. Човек хоће да се преда својим редовним пословима, а дух бди, броји минуте и не може да сноси осећај трајања. Гледа се часовник и срачуњавају се могући изгледи. Кад би се смело, поставило би се по двадесети пут ово смешно питање: „Нема ничега“ ? лицу које има за дужност да вам предаје ваша писма. То је чекање са прекомерним плашњама, лудим претпоставкама, врућа грозница са шимерама и разочарењима. У ватри овог нестрпљења, све се пали и руши у души. Кад се Емилија врати, сат и по од прилике пошто је отишла, њен повратак изненаци Ренеа као да је потпуно заборавио мисију коју јсј је ставио у дужност. Али лице његове сестре одавало је такав немир да се он наједанпут запрепасти. — „Е па“? проговори он плашљиво. — „Свршено је“, рече она у пола гласа. -— „Шта је одговорила?“ — „Ни најмањи прекор“, прихвати Емилија, „али сузе, сузе! Суза ! Боже ! каквих суза !... Како те она воли !... Мајка јој беше изашла са Анжеликом... гле, каква иронија да набави што је потребно за вечеру у суботу... Ја ти не одох, на ту вечеру!...