Delo

Л А Ж И 241 тако живу, једну тако истиниту нежност према њеном брату, да му се она појави као анђео спасилац за излазак из мука ове свирепе ноћи. Зашто не наложити Емилији да она изговори те речи о прекиду које ни сам није смео јасно саставити, које није знао написати ? Са журбом, на коју су навикнути слаби карактери, он се ухвати грозничаво за то средство тек што га спази, и стаде, са сузама у очима, причати о мучном положају у који је пао поводом Розалије. Открио је сестри све што није знала о његовим односима. Помоћу једне врсте душевне обмане какву стварају исповести без кајања, и у колико се прича развијала, рађали су се нови осећаји у његовом срцу, долазећи у потпору његовом садашњем решењу. То беху она иста осећања која је требао осетити у доба кад је чинио дела за која је сад кривио себе. Кад је плео своју сплетку, сплетку невину у истини, али ипак непоштену, није рекао себи да строги морал забрањује тајне везе с једном девојком и, навикавајући је тако да вара своје родитеље, даје јој најопасније васпитање. Није рекао себи да частан човек нема право да изјави своју љубав пре него што је искусио чврстину те љубави и, ако жар страсти извињава слабости, апетит срца само појачава те слабости. Ови прекори, а и многи други, дођоше му на ум и на усне, док је говорио, и он је видео такође по лицу Емилијином колико је варао ову поуздану сестру. У кругу тесне, савршене срдачности, таква притворства садрже у себи нечег дубоко жалосног за лица која су им била жртве. Али ако Г-ђа Фресно осети ову жалост врло блиску разочарењу, она је баци сву на леђа младе девојке, строго судећи њу, једину, и узвикну безазлено, кад јој брат рече какву услугу очекује од ње: — „Никад не би помислила да се она тако уме да крије“. — „Не цени је рђаво,“ рече Рене, срамећи се. Ако је сва та љубав остала сакривена, до кога је била кривица ? И он прихвати: „Ја сам крив...“ — „Ти“? рече Емилија загрливши га. „Ах! Ти си сувише добар, сувише нежан!... Али ја ћу учинити што ти хоћеш, и ја ти обећавам да ћу бити вешта!... Како си паметно урадио што си се обратио на мене!... Ми жене знамо вештину како се може све рећи... Па затим, доиста, поштење те обавезује да прекинеш с једним л жним стањем ствари...“ И она додаде: „Што пре то боље; отићи ћу улица де Бање још данас поподне. Наћи ћу је саму, или бар затражићу јој да се састанемо...“ Дело, књ. 64. 16