Delo

Л А Ж И 245 И она се предаде дубокој сањарији где виде младића у Лувру, онакав какав јој се учинио под великом сликом Веронезовом, нагнута лица на десно и вребајући њен долазак. Кад га њене очи беху среле, како се узбудио! Како је био млад! Доцније, кад јој је рекао да је воли, како су његове усне дрхтале, те лепе и пуне усне, у које је она хтела загристи, као у воћку, пошто 5и протрљала своје о5разе о меко злато браде која је окружавала то лице колико свеже толико мушко ! Али воћка не беше зрела. Требала је умеги чекати. Она пусти један уздах. Била је добро прорачунала да ће јој песник писати истог дана, по њиховом састанку, и баш то писмо. Дала је себи реч да не одговори на њега, па ни на друго писмо. Она очека ово друго писмо један дан, два дана, три дана. Ма колико да је била уверена у жар осећаја која је улила у Ренеа, почела је плашити се кад, по подне тога трећег дана, док њена кола обилажаху угао улице Мирило, спази га како стоји право, као раније, на тротоару. Оиа се потруди брижљиво да не изгледа да га је приметила, и начини, повучена у дно фијакера, своје лице најмеланхоличније, своје очи најзанесеније, и невин изглед да је могла узбудити тигра. Овај фијакер, удобан и украшен гомилом ситних угодних маленкости, преобрази се у апсеничка кола која носе једну жртву, — жртву од руке њеног мужа, њеног луксуза, њене љубави, њене врлине! . . . И она није лагала сувише пролазећи тако поред младића. Видећи га тако убледелог од смртних мука за ова три дана и изгубљене главе од узбуђења, тако би хтела зауставити та брза кола, сићи и примити га, отети га, рећи му: „Али ја те волим исто толико колико ме ти волиш!...“ Место тога, она оде на трке и у посете, сигурна сад да ће то друго писмо, тако нестрпљиво очекивано, доћи убрзо. Она га је добила исте вечери, али баш у тренутку кад је долазак овог писма представљао стварну опасност. Ево зашто. Рене, вративши се кући одмах после њиховог сусрета, написао је четири стране, сав у грозници, и да би их Г-ђа Морен добила што пре и што сигурније, послао их је око пет часова, по једном носачу, тако да собар унесе писамце у тренутку кад је Сузана била заједно са Дефоржем. Он је био дошао, као што је често радио у тај час, с једним пријатним поклоном: дивном старинском кутијицом од злата, нађеном у кући Друо. Тек што познаде рукопис, она рече у себи: „Најмањи знак узбуђења, и барон погађа да врдам...“ Као што се то дешава, од страха да се не покаже