Delo

Л А Ж И 247 у писмо које шчепа слатко кад се Дефорж најзад одлучи ца оде. „Диван пријатељ“, рече она у себи, „али какав кулук“!... Петнаест дана страсти било је довољно па да она постане незахвална до тог степена, и она се стаде одмарати од свог малочашњег нестрпљења, гутајући, реченицу по реченицу, реч по реч лудог писма младићевог. Није се нише говорило о пријатељству. Меланхолија коју је изигравала у колима учинила је своје. „Пошто ме волите“, говорио јој је он, „имајте милости према мени“... Њу дирну дубоко ово потпуно поверење у њено осећање, које би јој се учинило, да је долазило од ма кога другог, несносно 'замлаћивање. Она виде у њему, а то је било истинито, једно обожавање тако савршено да није хтела да зна за сенку сумње. Било би врло природно да ју је Рене оптуживао да се играла с њиме свирепе игре која се зове каћиперство. Како је таква претпоставка била далеко од младићеве мисли! „Сирото дете“, рече у себи, „како ме воли!“ Начинивши једно упоређење, помисли на Дефоржа, па дода гласно: „То је најсигурније да се човек не превари1'. Узе писмо поново. Његов нагласак је био тако дирљив; удисала је из њега такав мирис искреног бола; с друге стране, овај мали салон, с његовом интимном светлошћу у шест часова, сети је тако тачно песника и његове прве посете, да се упита да ли је проба довољна. „Не“, закључи она, „још не...“ То лудо писмо, заиста, допуштало је само један одговор: поручити Ренеу да дође њеној кући, а она је хтела да га види у његовој кући, у оном малом породичном кругу који јој је описао. Она ће тамо дотрчати, ван себе, под изговором да га спасе од самоубиства. Овај изговор ће јој дати треће писмо на сваки начин, те се реши да га причека, узимајући унапред уживање што ће се поново видети! Њен изненадан и неочекиван долазак преврнуће све мисли у Ренеа и неће му оставити места ни за какво размишљање. Тако ће се избећи они претходни материјални услови пада, које је немогуће, непријатно, претресати с човеком тако неискусним као што је он. Остајало је још присуство, у истом стану, његове породице. Сузана не би била покварена жена, што је остајала чак и у овој кризи истинске страсти, да није ова појединост додавала њеном плану сласт воћа двоструко забрањеног. Да, она је чекала ово треће писмо са жаром који ју је пекао. Излазила је на ручкове, посећивала позориште, правила своје посете, праћена овом једином мисли. Њена добра срећа хтела је да јој Дефорж, опоменут без сумње од стране доктора Ноароа, не затражи