Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 285 као једмо од више средстава за боље васпитање школске омладине. Социјално васпитање је у нас преко потребно, и да би се у нас развила узајамност или задругарство, потребне су иам и школске задруге, које ће уједно обухватити и школске штедионице и овима васпитавати децу за уздржљивост, за умереност, за помишљање на старије дане. Своје школске задруге Петровић је засновао на врло широкој основи; оне, као што вели, „имају да обухвате цео живот школин“. Већ то нам не да, да се поведемо за Петровићем Његове задруге прете, да пропутују школу, и онда настаје питање, чијим ће животом школе живети, својим или задругиним? Да ли је школа тако слаба установа, да је потребна школска (дакле њезина) задруга, да је обухвати ? А да ли су задацн задругини други него ли школини, да ли нам задруга даје нешто, што је од велике вредности, а што нам школа сама собом не даје? Кад погледамо шта све Петровић тражи од задруга, видимо, да је то управо све већ и задатак школии, а ако га рђаво школа не испуњује, неће га моћи ни рђава задруга испунити, а ако је школа добра, мал’ те да неће онда и добра задруга бити излишна. Јер узајамност и дружељубље међу ученицима, утврђивање народне мисли, трезвеносг и умереност, телесно снажење и развијање и т. д., све су то — било непосредно било посредно — и задаци школини, и како би се ту готозо исти фактори (учитељи и ученици) у улогама поделили, није ми ни мало јасно из свега овога, што нам је Петровић изнео. Он је управо хтео да отпочне од штедње, па је отишао и сувише далеко, обухватио и сувише много и после свега овог разлагања његовог ми стојимо у великој недоумици, те и кад бисмо хтели да пођемо за њим, не знамо, где и шта би управо требало покренути. Он нас је засуо својим предлозима тако да нас је тим задржао, а не подстакао на рад. Нисам пријатељ ђачким шгедионицама покрај свих великих резултата, које су оне постигле, као што нисам пријатељ ни сувише великим пропагандама за трезвеност. Треба бити штедљив, треба бити трезвен, али ко је моралан, тај је већ самим тим и једно и друго. Тежишге је васнитању било и биће у моралности, у доброј вољи, и кад смо детету то дали, кад смо га на добро навикли, тим смо му дали и све остало. Није потребно и у појединостима и стварно аконтовати сувише рано од будућег живота ; то може бити и од штете, и довољно је, ако дете у фантазији, у игри проживљује живот одраслих, — иначе ће сувише