Delo

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 305 пружио, са врло малим изузетком, карикатуру француских декадената. Са мало више пажње обрађена је модерна немачка комедија у виду једне једине комедије од Хермана Бара („Концерт"). Гостовање г-ђе Силвен донело нам је на позорницу тако звану буржоаску комедију („Чика Лебонар“ од Екара), која у француској драмској литератури има своју специјалну историју. „Лутке“ од Пјера Волфа, старе по теми а нове по стилу, имају хармоничан развој радње; оне не остављају неугодних импресија. Волф не студира, али баш у томе и тријумфује; он се не упушта у дубоку анализу душе; његови јунаци подлежу једном одређеном шаблонском колориту. Један Есхилов или Еврипидов херој не би потрошио ниједан минут времена на оно, на шта га рецимо, троши један Волфов јунак. „Лутке“ се дешавају у париским салонима, међу људима који су се родили само зато, да могу живети по великим градовима и да се осете несретним, ако дневно, бар десет пута, не пољубе какву нежну руку и не поласкају симулираној лепоти. Пјер Волф, у колико је мање интиман са природом, у толико је више интимнији са својом средином; средином, у којој је све намештено, почевши од највиших па до најнижих карактера и њихових особина. Његове „Лутке“ ипак he увек више имати успеха на позорницама које су удаљеније од места у коме се радња збива. Говорити о Пјеру Волфу и савременој француској драми, то је скоро исто, као и говорити, са извесним допунама, и о Бисону, Лавдану, Ротшилду и Тристану Бернару, изузевши нешто из тог круга Алфреда Каписа, а нарочито Жана Ришпена и у неколико застарелог Мисеа. Реприза Ришпеновог „Аргатина", чијег је јунака писац успео да престави у максимуму његовог карактера, ипак не посведочава да Ришпена можемо са задовољством слушати и гледати у свакој прилици. Између једне и друге интерпретације потребно је да прође извесан интервал времена, па да Ришпена гледамо пред пуном кућом. За њега треба чекати нарочито расположење, које се не понавља често и увек. — Каписова драма „Пустолов“ означава извесан прелаз у француској драмској литератури, која има свој стадијум између озбиљне драме и водвиља. Алфред Капис је писац за чијим комомадом — кад падне завеса и све се сврши — нећете, што је разложно, изићи револтирани, залупивши за собом неучтиво врата од ложе. У „Пустолову“ нема нарочитих контраста. Једна је поза, један корен, једна боја, једна, ал’ интезивна. Ма какав био КаДело, књ. 64. 20