Delo

306 Д Е Л 0 писов симбол, кроз њега избија човек, који улива у душу религију, ведру и непоколебљиву религију у живот. Тај је симбол рељеф живота француских варошана, чији се писац увек ставља у позу хладног драматичара, који води хармонично рачуна и о фабули, и о техничкој опреми, и о кулисама. Отуда Капис има свој жанр. Узмимо његовог Рансо на (у „Пустолову"). Рансон је тип активног, а немирног бића, чији је живот истрошен у одбрани и насртају, у срећи и у несрећи, у ауторитету као и у презрењу. Он има ситуацију других као и своју, у својим рукама; склапа догађаје, ствара заплете, концентрише све око себе — и, потом опет разбија све, доводи у забуну, до изкенадљивих сцена и запетог стадијума. Његов је живот ипак, једна дуга, дуга и страсна епопеја воље ... У томе лежи трагичност овог Каписовог јунака. Остали комади француског репертоара, оградивши специјално Банвиља и Метерлинкс, тешко су изазвали код публике „слатку сензацију". Сем изврсних дијалога, као што је случај у Ротшилдовој „Рампи“, опажа се и у Бернаровим ајнактерима („Генијални сликар“ и „Говори човек француски"), слаба козерија и намештеност. Комедија „Буриданов магарац1' од Флера и Кајаве, чини један мали изузетак, што овом литерарном пару често и пође за руком. Ако хоћете забаве, само забаве, потражите увек ову карактеристичну фирму! Гостовања г-ца Сузане Депре и Жилиете Кларел имају нарочити значај за нашу позорницу; пре свега зато, што се том приликом видело како треба уметнички говорити. А кас једну малу свечаност, или, боље рећи, мали догађај, не треба обићи интерпретацију Метерлинкове „Плаве птице“ у њеној последњој сцени. Улогу Цилцила играла је Хаљутина Андрејев, чланица Московског Художенственог 'Геатра, као гошћа. Г-ђа Андрејев је створила датум својим гостовањем на нашој позорници (нарочито је треба истаћи и у улози Ибзенове Н о р е). Руски писци били су сразмерно мало заступљени. Потапенко са Островским и Виктором Ришковом, чинио је портрет руске драме. Потапенкова „Битанга“, комад пун сенгименталности и хришћанске философије, чини од писца представника читаве једне гране у савременој руској драмској литератури. Потапенко је сав Хришћанин у својој последњој литерарној етапи. Својим супротним опсервацијама знатно одскаче Виктор Ришков. Ришков као Рус, даје нам у својим драмама прилично ре-