Delo

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОВОДОМ ДВЕ КРИТИКЕ. — СВРШЕТАК Кад ми је г. Милојевић пребацио да сам у композицији „Васкрсење" неоригиналан и када је он ту моју „неоригиналност“ назвао мојим јединим грехом, он је осетио колико је крупну и нетачну замерку учинио и рекао ми је оно југро када је критика изишла : „Само немојте рђаво да ме разумете“. Ја још нисам био прочитао критику и рекао сам г. Милојевићу: „Разуме се само онако, како сте написали". Г. Милојевић врло добро зна и осећа да је једну тако крупну а у исто време и веома тешку констатацију сувише брзо и категорички дао, међутим са врло мало или управо без икаквих аргумената. Ово је г. Милојевић учинио из два разлога, који ни мало не оправдавају његов поступак. Прво, г. Милојевић није могао ни овога пута да победи своје рђаве инстинкте. Друго, г. Милојевић је имао намеру да говори, као са неке катедре, о национализму у музици. И као што је у рачијим својим чланцима силом протурао панегирике о „Камермузичком удружењу“ или Српској Музичкој Школи и њеним „млађим“ наставницима (у које и он спада), тако је г. Милојевићу требало да говори о томе како треба радити и шта треба испунити, па да се добије признање. Тон којим говори г. Милојевић није ни мало скромнији и претенциознији од онога, којим је Рихард Вагнер говорио у Бајројту искупљеним обожаваоцима после прве представе „тетралогије". „Der Meister“, како га је званично звала његова жена Козима, завршавао је свој говор: „Ви сте сада видели шта ми можемо, сада треба ви да хоћете, и ми имамо немачку уметност". Само што је Рихад Вагнер имао иза свог говора дела, која су његове речи посведочавала. Шта има г. Милојевић иза својих „учења“ о националној уметности? Г. Милојевић има један квартет који је права супротност онога, што он од других тражи. Апсолутно ни једна идеја његових излагања није примењена или реализована. На против, његов га квартет