Delo

310 Д Е Л О потпуно демантује. Г. Милојевић је изгледа смео с ума да су све теорије у уметности, као и у науци, доказиване биле, и то узорделима или јаким аргументима. Г. Милојевић нема за себе ништа. Све његове замерке и теорије нарочито су депласиране када је реч о „Васкрсењу“. Јер оно што жели г. Мчлојевић може да буде али није неопходно потребно. Ја сам могао да узмем народне мотиве црквене и световне за основу своје музике и то би био један начин. Други је начин замењивање „националних мотива“ мотивима, који ће донекле давати локални колорит и једну нарочиту боју и стилизацију специфичну за тај предмет. У првом случају колорит и стил дела биће више општи а однос музике и самога предмета биће објективан, јер на њега уметник гледа не личним већ неким општим расположењем. У другом случају однос музике и предмета је субјективан. Начин креације припада лично, субјективно аутору, његови су погледи лични као и начин на који он хоће да реализује свој циљ. У првом случају индивидуалност долази иза општег манира. У другом случају индивидуалност стоји пред општим маниром. Начин, који приповеда г. Милојевић, нагиње колективизму. Овај други задржава се на индивидуализму. Онај први начин је примитивнији и ми смо га (ма каквог квалитета он био) у нашој музици имали. Дела од Корнелија Станковића па до Исидора Бајића имају у главном једно исто обележје. Код свију ових дела слабо нас интересује аутор лично и ми о њему једва да можемо што себи и представити. Ја сам пошао другим путем и сваки предмет радим субјективно. Од наших музичара мислим да овим путем иде и г. Петар Коњевић-Божински. Отуд долази то, да дела наших претходника више личе једна на друге но наша. Из тога разлога, што ја стојим на субјективној тачци гледишта, ја гледам да свакој композицији дам и њен субјективан стил и колорит. Ето зато „Чучук-Стана“ и „Васкрсење“ нису истога стила. Тежишта ових двају композиција сасвим су различита. Њихови чисто музикални, литерарни и психолошки проблеми су различити. Ја сам написао сасвим различите музике, но које имају нечега заједничког, а то су општи погледи на музику и њену технику. Јер има увек два стила која иду упоредо, један је општи, заједнички стил — основна идеја уметничког стила, а други је спољни стил, који даје делу колорит. Први стил носи субјективни карактер уметников, а други субјективни карактер самога дела. Што год су ова два стила одређенија, разрађенија и њихова ло-