Delo

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД 311 гична веза већа, уметничко је дело савршеније. Из овога разлога нико иоле музикалан неће мешати и тачно ће распознавати музику „Тристана и Изолде“ и „Мајстерзингера од Нирнберга“ и ако се јасно код сваке од ових ствари осећа да је од Вагнера. Обратно томе биће на пр. код музике Вердијеве. И баш та хармонија и равнотежа тих упоредних стилова као да је тежиште проблема. Не знам да ли сам потпуно успео да све ово приведем у дело и да ли сам увек постигао свој циљ, али је сигурно то, да г. Милојевић ову тенденцију није ни назрео, јер ми иначе он не би замерао што сам уплео у своју музику „егзотику“. Он ми не би замерао јер би у употреби овога видео моју чисто индивидуалну потребу. Г. Милојевић међутим сасвим одбија индивидуализам и ако га он узгред истиче као главног фактора у уметности. Ја ћу и овде цитирати ону исту реченицу: „Нама не треба ни пентатонике ни хармонске и ритмичке и мелодијске егзотике“. „Нама“ не треба, каже г. Милојевић и тиме хоће да генералише жеље и начине. Он неће да осети или бар да помисли да можда неко има права да каже: „Нама“ не треба, али „мени“ треба. Да, то „мени треба“, то је оно због чега се нешто баш на један известан начин ствара. Ја не знам примера да је ма које уметничко дело поникло из „нама треба“. Г. Милојевић је исто тако једностран и тесногруд у питању националне уметности и националности. Једнострано гледиште на саму музику морало га је довести и на једнострано гледиште о уметности у ужем смислу. Ја сам већ једном приликом говорио о националној уметности. Најкраће речено за мене је национална уметност збир дела у једном народу (која имају апсолутну уметничку вредност), ма коме правцу припадала поједина дела и поједини уметници. Национализам је сила, чије су компоненте поједине индивидуе. Ми верујемо у ту силу и радимо за њу. Уметнику који ради једно дело једини је циљ да изради уметничко дело, оно ће постати онога тренутка национално када буде у стању да живи за нацију. Бити националан то значи веровати у нацију, волети је и радити за њу. Зато нека се г. Милојевић ни мало не брине о томе да ли ће ко узети себи за правац онај којим он мисли да иде или обратно. Главно је да ти путеви воде истом циљу. Као критичар г. Милојевић није смсо узети једно гледиште и превидети све оно што он са тога изабраног места није видео. Тај факт да је он штогод превидео или рђаво видео ни мало