Delo

322 Д Е Л О љану душу. Тек, била се раскрупњала. Црте на лицу одебљале. Врат јој није био више округао као у тице. И нешто мирно, спокојно и задовољно дисало из целе њене појаве. — Ти си удата? — рече јој Вишња, осмехнувши се, па покуша да се метне у њено расположење. — Да си жива и здрава, још прве године. Мој колега беше дошао такође право из школе. Тамо овамо, па се ми венчамо пре испита... Красан ми је муж, видећеш. — Ах, ево га — додаде млада жена и показа руком на једног развијеног дерана, са огромним, сељачким сламним шеширом на глави и високим чизмама на ногама. — Еј, Милисаве, ходи да ти представим моју најмилију другарицу !... Учитељ приђе, додирну се шешира церемонијално, пружи своју широку руку, па после првих поздрава осу грдњу на режим: — Парламентаризам није испунио своја обећања. Код сељака, радника, грађана, чују се само горке речи. Алкохолизам, политичка убиства, порнографија, све губе гризу све класе. Свак се жали на своје стање. Изгледа као да у целој земљи постоји као осећање огромног банкроства идеала. — Милисав је анархиста — објасни Каја бојажљиво. Затим додаде, да би скренула разговор на другу страну: — Ти си напустила универзитет? — Коначно. — Имала си право. Сећаш се... ја сам ти говорила? Није то за нас жене. Вишњи пређе једна сенка преко лица. Младој жени не измаче ова промена, те скочи са тог предмета на своју школу, на децу. — Имам троје деце — рекла је. — Сва три мушкарца. Али Вишњу пе остави спомен шта јој је Каја рекла пре толико година. Било је пролеће као и данас... јест, тога дана, одмах сутра дан по њеном првом познанству с Чедомиром Секулићем. Девојка је журила у школу као да ју је тамо чекао лек грозници која је беше обузела. Покушала је да заметне разговор с његовом рођаком и питала је шта мисли пошто сврши школу? Ја ћу на село... за учитељицу — рекла је Каја, чудећи се донекле томе питању. — Ја немам мираза. Ово школе, то је све. Сем тога, зато сам се спремала. Моји родитељи очекују од мене, од моје школе... од новца, напослетку, који су потрошили на мене.