Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 323 — Твој рођак ме саветује — одговорила је она — да продужим школу и ступим на философију. Ја сам се решила. Девојачка школа не даје позитивна знања модерној жени. А ја хоћу да се образујем потпуно... хоћу да будем на висини модерног човека. Каја јој то није одобрила. Казала је да се чува Чедомира, и додала: — Има створења која једног дана уђу у наш живот, заузму га и помету. Због њих променимо своје навике, укусе, манире, идеје. Подпаднемо под њихов утицај. Она постају наши саветодавци, управљају нама и заповедају нам. — Како су се чудно испуниле ове готово пророчке речи примети у себи Вишња гледајући расејано у своју давну другарицу која се није заустављала у причи о својој срећи. Била се обесила о једру мишицу свога мужа и говорила усхићено: — Наша је кућа једна мала република. Свега имамо што нам треба: пилића, прасади, вина, књига. Дан нам прође као сат, а сат као минут. И ја се само Богу молим да заустави то време, да се не живи тако брзо. Хоћу да грицкам полако своју срећу, живот ми је кратак, верујем у бесмртност душе... Вишња није била створење које завиди, али та срећа дотицала је се неугодно, ббла је, позлеђивала је преболеле ране, показивала је очито њене промашене године. Срце јој се стезало. Она се гушила. ББена душа је плакала, а она са морала смешити. Стога побеже са седнице, чим се Каја заговори са неким колегиницама. — Ваздуха! Ваздуха! — тражила је само. Напољу је било ведро. Али је сунце припицало неприродно, те је ваздух био тежак. Млада учитељица скиде свој палето, пребаци га преко руке, изви рамена, рашири груди и дубоко дахну. — И ја хоћу да живим, да дишем, да се предам срећи рече у себи. Кад се решила, искрено се радовала што иде у Београд. Хтела је да се одмори, желела је да се разоноди, тражила је •среће најзад. — Београд је велики — мислила је тада — он је као море: путови су безбројни, живот шуми, таласа се, све је у вечитом покрету. 21*