Delo

324 Д Е Л О Али што се пароброд примицао више престоници, радост се сушила у њеном срцу, обузимала је нека сумња, почетци кајања, нека необјашњива бојазан, хладна као језа. — Свуда! Свуда... само не у Београд! — шапутао јој је унутрашњи глас. — Ти си дошла у њега весела као срна; побегла си са ишчупаним срцем. Шта сад тражиш опет? Брод је ишао час средином Дунава, час се прозлачио између ненасељених острва. С наше стране уздизала се висока обала, са црвеном, одроњеном земљом и плаветним венцем неких удаљених острва. С друге стране, обала је била ниска, пошумљена, са сивим дрвећем што је пупољало. По ритовима се видела понека'усамљена рода. Једно јато селица летело је небом у два коса реда, као врх од копља. Близу Вишњице, девојка спази једну аду са шумарком од ракита и одраслим јабланом на крају. — Шта ти је, Вишња ? — изненади се њена другарица. Ти си тако бледа? Да ниси уморна? — Да, уморна, врло уморна... покуша она да завара своје узбуђење. Познавала је добро ову аду, аустријску стражару преко пу га, вијугав друм и низ телеграфских дирека на нашој страни. Колико је пута долазила дотле с Чедомиром! Знала је да је Београд ту близу, одмах иза брда. Затим, намршти се, прибра своју снагу и осмехну се презриво у себи: Којешта! Докле ћемо бити сентиментални !... Је ли, колегинице — додаде затим гласно — шта ти мислиш о сентименталности ? Она није више у моди — насмеја се стара девојка. Она је одвише чедо наших крајева, јужног сунца и јевтине шљивовице. Северњаци су нам донели, са својим брезама и саоницама, култ енергији, окрутности, себичности. Али... — Али? — Одвратно је и једно и друго кад је лажно. У том разговору појави се прво једно кубе сумњивог изгледа, па онда друго, треће... — Што у Београду воле ове блехане сандуке — примети заједљиво стара девојка — то је за причу! Брод обиђе брдашце, и пред путницима се указа цела панорама Београда са дунавске стране: варош је почињала нешто