Delo

326 Д Е Л О ничари. Од интелигенције, све неке стране физиономије. Кога и позна, чини јој се далек, хладан, као окаменотина. Нема весеља. Лица се згрчила, борба за опстанак их наружила. Не види се један мушкарац да се осмејкује. Што још занима, то су жене којих има много дебелих, са огромним грудима, још већим бедрима и са поноситим изразом на офарбаном лицу што су такве_ Остави шеталиште, и упути се ка универзитету. Старинска зграда бацала је и сад дебелу сенку чак преко улице. Имала је још нечега пријатељског, њеног, била стално посвећени кут Београда и његов најбољи украс. Девојка је раније улазила ту у свако доба дана; могла је ићи из ходника у ходник, с предавања на предавање; нико је не би запитао: шта ће и кога тражи ? Помисли и сад да уђе_ Али се предомисли. Неколико младића стојало је на вратима; изгледали су јој као деца. Она окрену главу и продужи даље. Имала је утисак као да лута по неком напуштеном месту: све је ту, куће, улице, отворена врата, намештај, али људи, свет? Нема их, нигде их нема. У исти мах, супротно томе осећању празнине, обузе је неки страх, да не сретне једног човека кога за живу главу није хтела срести. Ипак, корачала је даље. Надала се да ће се сакрити. Подражавала је храброст лопова, заносила је носталгија ослобођеног робијаша. Пред сумрак, небо се наоблачи. Мало посла удари плаха киша. Шта то смета? Она је ишла уморно, тромо, али све даље. Можда је ипак нешто остало од ње ? Можда ће ипак наћи нешто своје? Корачала је тешко, леђа је погрбила, главу оборила ниско; није журила, а није, управо, знала куда иде. На неком сату изби седам. Она погледа око себе. Налазила се у једној споредној улици. Ноћне светиљке чкиљиле су у зраку пуном кише. Под њима се белуцала црна калдрма. Било је мало пролазника. Из оближње кафане избацише једну пијаницу. Он се дочека на руке па поново паде и праћакаше се по блату. Један шегрт наиђе звиждућући, загледа се у пијаницу, и рече озбиљно : Ти излазиш из Здрављака? — па продужи пут, звиждућући :ПОНОВО. По тротоару, с друге стране, ишле су две жене, с марамом на глави, чији су крајеви били везани испод браде. На извесном остојању од њих корачао је један човек ћутке, с кишобраном натученим на главу и изгледао као сенка.