Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 327 Вишња се стресе. Она није видела лице у тог човека, али би га познала у хиљаду других по првој ситници. Окрену се око себе. На неколико корака отварала се побочна улица. Девојка скрену тамо, убрзавши кораке. Киша је пљуштала. По калдрми нахватале се многе баре. Земља се клизала. Помрчина је била велика. На пола улице застаде да предахне. Али тада зачу познате кораке. Један поток је јурио поред ње. Она загази, и пређе на другу страну. Кораци се приближавали све више. — Вишња! — чу се глас човека који ју је јурио. Она се окрену. Била се зауставила на обасјаном простору једне уличне лампе. Пред њом се појави Чедомир Секулић, подигнуте крагне, врата увученог у рамена, испрскан водом и блатом. Био је измршавео. ББегово лице није имало више сјај прве младости. По убледелом челу повлачиле се прве боре, а у зулуфима пресијавало се неколико седих длака. Остале су му ипак његове буљаве, црне, мокре очи, нечег детињског у осмеху што му га је извајало прво изненађење и што се чудно мешало са првим цртама зрелих година. Они остадоше за тренутак забезекнути једно пред другим. Чедомир је скинуо шешир и нагнут лако, очекивао да му девојка пружи руку. Она му је пружи, па стрецну од додира: прсти младог човека пекли су као у грозници. Тек после дуге, мучне ћутње, уста се отворише да изговоре неколико баналних речи. — Ти си без амрела? — рече младић, па наби шешир на очи, као да је хтео сакрити своје узбуђење. — Допусти! — додаде затим и наднесе кишобран над девојку. Није потребно, Секулићу — одби девојка. — Пролетње кише нису опасне. Затим... — Затим? — Сваки од нас има свој пут. — Не говори ми то, Вишња — прихвати Чедомир. — Ми смо још увек добри, стари пријатељи. — Да, стари свакако... и ми старимо, ми сами. — Ти Вишња? Ти си млађа него што си икад била. — Какав парадокс! — насмеја се девојка нервозно.