Delo

328 Д Е Л 0 — Парадокс зацело, али је истина. Доиста, Лазаревићева је изгледала врло лепа тако у ружичастом сјају уличне лампе, опкољена милионима ситних капљица и као контраст старом, ружном, раскаљаном Београду. Он ју је још једном такву видео: у почетку њихова познанства, за време једне шетње кад их је киша ухватила ван вароши. Све је онда око ње било сиво, тако сиво да се њена црвена блуза у тој прозрачној сивини причињавала као какав велики божур из неке чудне земље гатки. Вода се немилице лила на њена млада рамена, заштићена само једним лаким капутићем. Коса јој је падала заводљиво преко лица. Ветар се дрско играо са скутовима њене кратке хаљине и откривао ногу до колена, ногу младу, а развијену, ногу танку и заокругљену, лепу, лудо лепу, најлепши облик који је икад створен на земљи. То је било лепо... али ово сад је било лепше. Он је онда гледао у њу кроз будућност која обећава све, а сад је посматра кроз прошлост која се измиче, отима се нашим пруженим рукама да зграбимо срећу коју нисмо умели узети кад нам се давала сама и лака. — Кад смо тако добри пријатељи — прихвати Вишња онда будимо отворени: боље је да не идемо заједно. — Ми нећемо нашкодити једно другом. Нашто онда? — Вараш се — синуше плаве очи у девојке. — Ја сам о томе често мислила. Можда би боље било да се никад нисмо познали. — Не говори тако. Ми смо провели целу младост заједно. Ми смо били везани присним везама једно за друго. Време, ћуд или неки глуп неспоразум раздвојио нас је... — Не криви време, Чедомире. Ја не верујем у судбоносне неспоразуме. Ако је ко крив, то смо ми: ја, ти, наши карактери, наше неједнаке тежње. Оставимо, дакле прошлост. Она се не врати, ма је звао колико хоћеш. — Три године је како смо се растали — продужи Секулић тврдоглаво. — Други не заборављају своје миле у гробовима, а зар ми живи да се заборавимо? Они беху избили на Теразије. — Ја ћу трамвајем... — примети девојка. — Не, ја те нећу пустити док ми не обећаш да ћемо се опет видети — одговори Секулић енергично, и ухвати девојку за руку. — Шта ми имамо још једно другом да кажемо ? — пркосила је Вишња непрестано.