Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 329 — Имам да ти кажем мој живот за ове последње године, да ти кажем: шта сам желео, а шта сам добио, шта сам очекивао, а шта дочекао, многе ствари које само теби могу рећи... да ти кажем, ето ако хоћеш... колико сам ниско пао, најзад. Девојка погледа изненађено у овог човека кога је волела. Његове буљаве очи биле су се повукле дубоко у своје дупље... нестајало их је и на њиховим местима зјапиле црне бездне, страшне провалије, светови очајника и самоубилаца. — Добро — приста она и пружи му руку. — Сутра на овом месту, у три сата. — Ево ми трамваја — додаде затим. — Ја ћу бити тачна. Збогом. Лаку ноћ. — Лаку ноћ. ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА. ПОСЛЕ СБАДБЕ. — Неколико година од кад смо се растали... — рече у себи Секулић кад се трамвај удаљи. — Боже мој! А мени се чини да је то било тако далеко... даље него детињство. Шта се све за то време није десило! Он је беше готово заборавио. Они брху далеко једно од другог. И, он није веровао никад да га она озбиљно воли. Он није био приметио дубоки утисак који је на њу учинио. Судио је површно: — У мени је волела слободоумна, учена човека. Љубав је одбијала стално. Још можда је срећна што се свршило како се свршило. Блажени егоисти који не знају за сузе што се лију за њима! Вишња је тако прошла, изгубила се у провинцији као и у његовом спомену. Случајни сусрет по овом кишовитом времену, унео му је тек, са својом влагом, мало светлости у минуле године. Отпутовао је био са женом у Париз. Задржали су се неко време у Бечу и Минхену. На једном месту погрешно су ушли у други воз. Даље опет, изгубила им се корпа са стварима. Савете, којима су их обасули у Београду, нису нигде имали прнлике да употребе. Ипак, пут је био пријатан. У Паризу се настанили у једном пансиону који су му Срби препоручили. Уписао се на Сорбону. Изабрао је тезу: О вредности живота. Пронашао је библиотеку. И дао се сав на посао.