Delo

У ЈЕСЕЊИ СУТОН 339 Приљубљени тако, на овоме вису, У скривеном куту разореног града, Замишљајмо дане што још дошли нису, Дане кад ће нама спокојство да влада. Док се око наше усамљене клупе Шири тужни мирис последњих цветића, Бежимо далеко од стварности глупе, Ван поднебља овог, ван обичних бића. Јер у свему, драга, што гледамо сада, Једна стара, тешка, истина се крије: Да је живот празан, пун беде и јада, Да сва земна срећа никад срећа није. Ето, ова трошна, оборена стена Некад беше сведок о победној слави, Али силна рука вечног суверена Својом снажном вољом њену гордост смлави! Све пролази, драга... Никад, никад неће Тајну овог света слаби човек знати: Од данас до сутра живот му се креће, Од данас до сутра обмана га прати. Он пркосно иде, куша, ломи груди, У тренутку мисли: ту је живот прави, Но увек на крају позна удес худи И наличје свега сурово се јави. Дај ми руку, драга. У овоме часу Мени треба мира и љубавних речи, Да одагнам облак што се душом расу, Да утишам срце које болно јечи. Ја никога немам и једино ти ми Можеш дати снаге и утехе живе, Кад ме твоја рука у загрљај прими, Под окриљем хладним ове ноћи сиве. Заборави живот, заборави људе, Заборави црне мисли које круже, Нек’ нам даљни снови сву љубав пробуде, Нека нам се душе ван живота здруже. 22*