Delo

342 Д Е Л О — Да л’ те памет, млад јуначе, изневери, Ил’ што некад сверовасмо, ти превери. Ја ти давно хајлук платих, јао јаду, И још уз то, и још уз то — ноћи знаду. Дуге ноћи, ја сам њима веровала, Када сам ти, знаш, неверо, срце дала, Крвавим си пољупцима завет дао, Зар си тако завет мушки сверовао? Дуге ноћи, зар ти није на ум пало, И у њима... и у њима... је л’ ти мало? Још ли хоћеш?... Ишти, жели, узми, прими,. Само, само не одлази, остани ми! Три пролећа дом оставих, младост мину, Jby6a војну, а мајка се нада сину, А зар мене ти не питаш шта ме чека, Кога имам ја да чекам из далека? — Три године!... не говори о давнини, Ко те чека?... То се само теби чини! Што је срце срцу ближе, век је дражи, Ком је драга пред очима, род не тражи. Седмо лето, дом оставих, младост мину, Љуба војну, а мајка се нада сину, Али мени у туђини, век је дражи, Ком је драга пред очима, род не тражи! С БУГАРСКОГ Милорад М. Петровић .