Delo

ПРЕВАРЕНА Сви смо је волели... У њезиним црним очима лежала је дубока меланхолија, да су скоро увјек биле овлажене сузама, и свјетлуцале при сваком погледу, као црни дијаманти окренути према сунцу. Њезина коса, кестенасте боје, била је пахуљаста, и чинило се, да је то пјена замућеног мора, осушена уза саму обалу. Лишце јој је било дражесно. Није ту било оне хладне; класичне љепоте, нити гордости, него је то било једно од оних пријатних лица, за које кажемо : слатко лишце... Тако слатко, мило лице имала је она, љубимица скоро свих гостију дивне Ривијере на хрватској страни — госпођица Бланка. Ко ју је једном видео, мислио је на њу чешће, а они којима се срце при погледу на туђу несрећу топило, као груда снијега, на жаркоме сунцу, — ти су често, тужно уздахнули, и помислили: — Сирота! — Каква штета! Госпођица Бланка, наиме, није никад ходала, њу су возили... Тој милој, дивној дјевојци биле су узете ноге, и она је била осуђена да свој земни живот проведе — сједећи... Кад су остали гости у вријеме вечерњег сутона, или дивног јутра, весело чаврљајући, журили се, да ујагме најљепшу гондолу, да се провезу велебном пучином, она би сједећи у својим колицима, са чежњом пратила сваки покрет веслача, и све оно несташно кретање бујне младости, која се нимало HHje бојала успаваног џина... Или, кад је друштво пред вечер полазило на law-tenis, њу би њезина дворитељица и тамо одвезла, те је она и овђе само била гледалац. У њезиној младој души ројиле су се тужне мисли, као пчеле у прољеће, и облетале оне несташне ручице, које су бацале и хватале љепоту... Једне вечери приреди одбор забавно вече, са игранком, на плато-у пред хотелом, у дивном парку, и свијет се слегао, као мрав...