Delo

344 Д Е Л 0 Ни Бланка није хтјела остати у соби, и њу је вукло младо, бурно срдашце у живот, — и она је желела забаве и весеља! За вријеме концерта било јој је још лако. Сви суту сједели, и у њезиној преосјетљивој души није се будила жеља ни за чим немогућим! Али, кад музика засвира валс, и дивни пупољци: дражесне шипарице, као и бујне руже: дјевојке и младе госпође, нађоше се, као чудом у загрљају баш оних младих људи, којег је која желела, и кад овако састављена дражесност размахну крилима среће и заигра... тад се Бланкино око помути. У њеној души створи се хаос бола, страдања и патње, и она се запита: „Зашто, — зашто самјатолико несрећна? Шта сам скривила Богу или људима, ма ме овако наказну створише? — Зар ја немам права на срећу, на живот... на — уживање?... Зар да никад не окусим сласт додира са љубљеним човјеком? Никад?" А одјек са широког мора, као да јој подругљиво враћаше: — Никад, — никад!... Патња Бланкине душе не оста скривена туђим очима. Многи су видјели, како су се црни дијаманти замаглили,.. и многима се је стегло око срца!... Сутрадан би образовано „Друштво младих људи за забаву госпођице Бланке“. ББима се сажалило, што једна дјевојчица посве усамљена онако чежњиво упире своје дивне очи у живот и весеље... И зато се договорише, да јој бар донекле ублаже несрећу, да јој бар мало засладе часове пребивања на хрватском приморју, и да ју за час уљуљају у сан, да заборави страшну јаву... Кад се госпођица Бланка у јутру пробудила, предаде ioj њезина двориља дивни бокор ружа, чистих и бјелих, као што бијаше и душа младе Бланке... Она се сретно насмјеши и упита: — Од кога? — Не знам, госпођице! Донео их баштован... — Како су дивне! — Говорила је млада дјевојка шапатом, приносећи их устима, да их пољуби... Кад се Бланка пред подне извезла на обалу, и у сјени платана замолила је двориљу, да ју остави саму, — загледала се је далеко на широко море, мислећи о добивеним ружама... Дубоко покапане жеље стале су јој навирати из срца, и заузимати облик чежње... ГБезина је душа чезнула за — њим,... непознатим,... далеким,... који јој, како је она мислила, неће никад доћи...