Delo

ПРЕВАРЕНА 345 И одједном! — Она осјећа, посве јасно осјећа нечији топли поглед на себи, — и она посве спутана тим погледом — окреће своју лијепу главицу према њему и њихови се погледи састају... Као два уздаха, — двије капи воде, — два атома етера, — или два сунчана зрака, што се посве упијају,... тако се упише њихове зјенице... Слика једног огледала се у зјеници — другог... Он је сједио непосредно иза ње у плетеној наслоњачи, дошао је полако, — као крадљивац, — први на реду из „Друштва за забаву госпођице Бланке“, — да украде из ове душе најљепши, најдрагоцјенији бисер, пупољак најдивнијег цвјета, — љубав срца Бланкиног! А то му је било лако, јер њезино срдашце било је отворено, жељно драгога госта, којег је одавна очекивала... Он скиде шешир устаде и дубоко се поклони... Она му одврати поздрав озбиљна лица, али насмејаних очију, а он охрабрен, приђе јој посве уз колица и проговори: — Дозволите ми, госпођице, да вам се сад представим, пошто немам прилике иначе... Ја сам Аладар Кормин, из Загреба. — Бланка Тијевић, из Славонске Слатине. — Ви ћете допустити, госпођице, да сједнем поред вас ? — Изволите, господине! — Већ од дана мога доласка, госпођице, побудили сте моје живо интересовање... Она црвени као корали изложени очима гледалаца, и пита га дрхтавим гласом: — Да ли вам је господин саветник Кормин штогод у роду? — То ми је отац, госиођице! — Отац?! — оте се њој чудноват глас и опет тако природан. — Да госпођице! А зар сте ви сами овђе? — Јесам! Моји родитељи отишли су на сјевер, а ја тако волим наше море... За које се сви отимамо... — Ал’ ми га не дамо... — Сирена! — замашна, а немоћна: Штета! — мисли он у себи и гледа преко њезине главе у даљину, и очекује... У близини чуше се наједном весели гласови и повик: — Хало! Аладар! — Хало! — узвикује Аладар према оној страни, и окрећући <се, Бланки говори јој њежно! — Траже ме пријатељи!