Delo

346 Д Е Л О — Па пођите им, господине! О, госпођице, дозволите ми још који часак... с њима сам непрестано. .. Група младих људи појави се иза палма, и како никуд другамо проћи не могу, до поред ових двоје, — што је међутим већ све било договорено, — приближују им се, и скидајући шешире, клањају се Бланки... Пардон, господо! Само за час! — вели Аладур и окрећући се младој дјевојци њежно ју замоли : — Дозволите, милостива госпођице да вам прикажем своје пријатеље. И он редом говори њихова имена, а они сагибајући се пред њом као пред Мадоном у цркви, љубе јој руку... Сунце је на зениту, — ал’ његов златни зрак не доспјева под крошњу стародревног платана... Повјетарац с мора пирка, блажећи ужарене очи младића... И у души Бланкиној сија сунце, које нико не види... Усијани сунчани зрак прикрао се и ушуњао у ту дивну душу, и озарио је... О, како је дивна та душа обасјана сунцем!... Двориља долази и чуди се,... али уједно и весели, јер први пут види црне дијаманте незамагљене... ужарене... Бокор туба-ружа, који госпођица држи на крилу опија својим мирисом веселу младост, и они сви, заносно као тјелесна гарда младе краљице, корачају достојанствено уз колица њихове нове знанице, коју двориља вози на ручак, и клањајући јој се на растанку — узвикују: — До виђења, милостива госпођице! — До виђења ! — враћају дражесна усташца а ручицом маше као што оне мале, слатке луткице машу, вичући мамици, кад их дадиља носи у шетњу. .. Бланка је ручала тога дана необично раздрагана, а кад ју по ручку двориља метну у постељу, она прошапта: — И руже !... — И руже, — и руже, злато моје! Ево и њих! — Лезите и ви, Ана ! — Не брините за мене, милостива госпођице! А Бланка, опијена мирисом ружа, сања, како се враћа из цркве, као невјеста, под руку са љубљеним бићем, обвијена велом, лаганим и дивним, као морска пјена — а у руци јој бокор туба-ружа...