Delo

ПРЕВАРЕНА 347 Насмијано лишце и одвише јасно одаје дворилш срећу у дјевојкиној души, и она, одвраћајући поглед од ње, уздише: — Јадно дијете! Да ти је јава весела као сан!... Кад се пробудила, Бланка се у велико зачудила, што се мјесто уз своје злато у дивној дворани, налази сама у хотелској соби, и тужно викну : — Ана ! Ана се појави на вратима друге собе и брзо јој пришавши, рече понизно: — Заповједајте, госпођице! — Ах, ништа,... ништа не требам! Имала сам страшан сан... Боже мој! А ја сам мислила, да сањате нешто врло пријатно, — јер сте се тако слатко смејали... — И руже су ми се погњечиле, — говори Бланка, слиједећи своје мисли. — Свјеже вас већ чекају, — госпођице! — Гђе су? — скоро цикну од радости, то велико дијете, и хтједе, да скочи — ал’ осјетивши, своју немоћ, паде полеђице и заплака се горко... — Милостива госпођице, погледајте их, — говори двориља уносећи свјеже руже, а Бланка притиште црне дијаманте опточене бисером у меке чипке раскошног кревета и круни међу њих ситни бисер из набујалих очију... — Зашто плачете сад? — Боже мој, шта се за тили час догодило? Реците ми? Зашто ? — Зато,... што се мој... сан... никад остварити не-ће!... Сачувај нас Боже! Па час прије ми рекосте, да сте страшно сањали,... а сад плачете, што се тај страшни сан не може испунити... Зар се и страшне ствари желе? — Ана, Ана, Ана! — Хајде, умирите се! Господин Аладар вас већ чека... Приређује вам дивно изненађење... — Какво, Ана? — Видећете! А сад, да вас брзо обучем. И Ана облачи Бланку у бјелу хаљину, бјељу и од снијега,... а око врата јој веже три струке бисера... и загледа се у њу и говори: — Не, — не ћемо уз ову хаљину бисер... Кораљи боље доликују! — и скиде јој бисер а веза кораље. — крупне, као љешнике. Затим је намјести у колица, одведе до огледала и рече: