Delo

348 Д Е Л О — Погледајте госпођице ову сирену — није ли дивна? — Дивна ал’ немоћна! — одговара Бланка снуждено — а Ана ју упозорује: — Сад се морамо смејати! Господин Аладар не воли, кад ■сте тужни... Бланка дрхти од чежње и радозналости.. . У вестибилу сусреће их Аладар, љуби јој руку и говори: — Пристајете ли на мој план, госпођице? — Ја га не знам... — Имате ли у мени повјерења? — пита он даље, не откривајући јој свој план. — Потпуно! — одговара му она шаптом и гледа га право у очи... У том су приспјели и до мола, и јутрошња група Аладарових пријатеља журно им прилази и поздрављају се... Море је дивно, мирно, каб душа старе измучене калуђерице. У безброј прекрасних боја прелијева му се површина а у дубини је зелено, као кора зреле лубенице... У даљини се виђају једрилице — брзе и ситне — као галебови... а још даље од њих — тамо, гђе небо тоне у море... гори море... То је сунце на смирају, и скоро ће да зађе... У заливу, уз саме степенице љуља се једна дивна бијела гондола, окићена туба - ружама... Дошли су до ње, а Аладар и Милан Јовин узимају се за обје руке унакрст и чине тако као неки плетени столчић, а друга двоЈица господе њежно подигоше Бланку из колица и положише је на тај плетени сточић... Загрлите нас, госпођице, — моли је Аладар, бојећи се, да не падне, а она диже своје дивне витке ручице и обви их око врата, док су је они уносили у гондолу, и спуаили на свилене јастуке. Док сунчеви зраци позлаћују руб бијеле гондоле и главе младости, гондолијер отисну гондолу на широко море, уз свирку и пјесму вјештога маестра... Бланка заборавља на стварност и збиљу... Она је срећна... Као гондола по мору, тако по њеној души плови срећа... Просољени ваздух брзо суши њежне уснице девојкине, и оне поново овлажене, румене се као крвљу заливене... Аладар се и нехотице каткада чежњиво загледа у то парче кораља, што 'Скрива неколико сјајних зрна бисера...