Delo

ПРЕВАРЕНА 351 лачи замагљене очи и нагну се, упиљив поглед у једну тачку, да још боље види, што не могаше тако брзо да појми... Аладар диван, дивнији но икада, срећом преображенога лица, држи у загрљају једну красну дјевојчицу, и носи је двораном у лудом темпу музике и страсти... Бланка га таквог још никад није видјела... Она, избезумљена, исколаченим очима прати сваки његов крет, а срце јој замирс... Руке јој чврсто стежу бокор туба-ружа, и притискују га на замируће срце... Сад,... сад ће мимо ње пролетити њих двоје! На двадесет корачаја од ње — с другом у загрљају пролетће он на кризима среће и — љубави!... Да, то је љубав! — У Бланкиној души бљесну — истина! Он љуби... — помисли она, али не њу! Он љуби ону малу, којој ено тај исти час пољуби руку крадимице — и тад, у тај исти мах кад се њих двоје највише приближише Бланки... одјекну мукли крик преварене душе страшан и болан, да се сви унаоколо згрозише... Одједном наступи тајац... ужас се појави на сваком лицу, страх и збринутост, музика престаде, — а тад истом настаде комешање. Најближи за тили час скупише се око Бланке... Она у наступу страшног бола, помјешаног с ужасним осјећајем љубоморе — заборављајући немоћ своју, осјетивши се преварена у својој претпоставци, трже се и хтједе да искочи, да побјегне далеко — далеко — одовуд, — али осјетивши се прикована — врисну, и паде онесвјешћена полеђице... Падајући, ударила је потиљком о балустраду — и за два минута мило, слатко лишце ријетко који би могао препознати...: Нагла смрт је упокојила Бланку. Марија Туцаковић-Гргић.