Delo

У Ј Е С Е Н Вацлав Сјерошевски Кише и гадно време, без прекида већ неколико дана, задржавали су у кући становнике јурте Т а л а к и (лоза), осуђујући их на нерад. Често су излазили из ње, и дуго и жалосно гледали у натуштено небо, јер је на ливади трулило још не зденуто сено. На жалост, сива кишна мрежа спустила се на околину, над њом се ниско ваљали тешки црни облаци, међу којима је жељно око узалуд тражило ма најмањи делић плавога неба. За још гору несрећу пљусак се. није задовољио рупама у крову које је оставио прошлих година, него је начинио много других, те је у кући одасвуд лило на главе и рамена, а на земљаном поду начинила се доста дубока и све већа локва. Разно ђубре, остатци од јела, кости од риба и дивљачи, ђубре у углу држаних телади, угажено у земљу и осушено летос, расквасило се и пунило јурту несносним задахом. Било је, дакле, у њој загушљиво, влажно и хладно. Ватра у камину горела је некако лено, загушена колутима сиве паре која се вукла по кући. А кућа је била врло мала: узела је од околне пустаре само четири квадратна хвата површине; нагнути зидови, начињени од управно побијених, од коре ољуштених мелезових стабала, још су смањили њену запремину, сужавајући је при врху. Раван кров, начињен од таквих истих греда спуштао се тако ниско над главама становника, да је један од њих, Михајло, снажан момак, који је крај прозорчета размрсивао гомилу мрежа, својом кудравом косом додиривао таваницу. Средином јурте ишла је преграда од дасака тесаних секиром, која је делила на две половине: десну — мушку, и леву — женску. Уз њен завршни дирек, с рукама прекрштеним преко