Delo

354 Д Е Л О Шипак се примицао све ближе отвореним устима јадниковим. Шта је било даље? Да ли је Кирса осветио начином достојним мушкарца ову највећу увреду коју жена може нанети Јакуту? Или се и сад показао жена своје жене, кукавица, млакоња, како су га звали суседи, па није избио зубе, није поломио ребра овој напраситој жени, од чијега је рада живео и богатио се? Ја не знам, јер сам, предвиђајући пад свога пријатеља, код кога је љубав према жени увек побеђивала осећање дужности, а не хотећи бити сведоком његовога пораза, узео пушку и изишао из куће. Ветар престао, навлака облака пукла и, размакнувши се, местимице открила комаде бледоплавога неба. Сунце провири изненада кроз један од тих прозорчића и предео, мало пре тужан и суморан, сину сјајем злата и ведрине. Паде на њега полуђаволаст и полусетан осмех веселости, те је у том осмеху био, у овом јесењем руху, увелом и пожутелом, сличан остављеној жени, којој је часовита ћуд већ охладнелог драгана поклонила тренутак миља и среће. Кишне капи су блистале као бриљанти на поцрнелим гранчицама дрвећа и шибља; небо се обојило бојама кармина, а на још заљуљаној ивовини подрхтавао бисер минулих суза, минуле буре. Преда мном, између два стуба двају високих гребена, који су делили шуму на два дела, блистала се површина језера. Његове обале, све нејасније, све ниже и магловитије што су се више удаљавале, губиле су се иза ивице блиске урвине. Тамо су расли танки, високи мелези, густа ива, шибље и трава, ситни због даљине, а јасни и црни због западне светлости која их је обасјавала остраг, градећи на бледоружичастом небу чудан тајанствен венац од црних гранчица и лишћа. Горе над њима висили сиви, тешки, златом и пурпуром извезени облаци, а доле, међу двема пеном попрсканим обалама, играли се, гонећи један други, језерски таласи, обојени небеским бојама. Стазицом која је кривудала кроз пожутелу траву пошао сам кроз ливаду оној урвини. Како је гадно и суморно изгледао из близине овај Шајтан тумул (сатанина шума). Једнолики, пљоснати, прљаво зеленом маховином и марошкиним (јагодиним) лишћем обрасли брежуљци, као благ талас ваљали су се западу, сунцу на заходу; а по њима ретка и кржљава шума није их одевала него грдила, стрчећи овде онде појединим дрветима, налик на косу која је пре-