Delo

356 Д Е Л О којник не би могао шкодити њима, живима. Мало у страни лежале су разбацене кости убијених на покојниковом гробу Јелена,. запрега, и мале тунгуске саонице. Нико никад није смео узети ништа од ових, овде доста цењених ствари. Смелици је претила казна: по читаве дане је лутао, док не би дошао на то исто место и вратио украђену ствар. Тврдоглавци се враћају пет шест десетак, па и сто пута, не могући изићи из очараног круга докле не задовоље правду и не умилостиве поклоном наљућенога власника. Опасно је и дотаћи се неке ствари која је била мртвачева, јер то изазива пургу — мећаву, а у најбољем случају јак ветар. Ма да су ми наклоњени домородци саветовали да избегавам сусрет са шајтаном, пошто такав сусрет изазива скору, а понекад и напрасну смрт, ипак ми је било врло жао што нисам наишао на њега вечерас. Али сам за ту грешну жељу био строго кажњен Мрак све гушћи. Последњи румени одсеви вечерње светлости већ се угасили кад сам се ја, уморан и подеран, пробио најзад кроз шибље шајтан тумула. — На небу је царевала ноћ, светлуцајући хиљадама звезда. Мој је излет био у сваком погледу — неуспео. А за још већу несрећу бели вео магле,. висећи над долином, ставио је несаЕладљиву препреку мојој радозналости. Могао сам дакле, уживати само у треперењу месечине. Призор је био истински леп, и ако мало диваљ и суморањ Колутови беле паре испуњавали су скоро целу котлину до самих ивица шуме чији су врхози изгледали иза њене копрене црни, голи, непомични; изнад њих је лагано пловио месец. Он завири на часак у дно долине, растера лелујаву копрену над њом иг обнаживши груди под њом успаванога језера, дотаче их се сребрним пољупцем. Дуго сам стојао, посматрајући и одмарајући се: дубока тишина, мир који је обично владао у тим шумама> знање да десетину врста унаоколо нема никога, осим мене, у овој пустињи, разбудили су ми у души неко чудно неспокојство чудну неку тугу. Пошао сам насумце, не бих ли се ослободио њих. Било је већ време да помислим и на повратак — а то није била лака ствар, пошто сам провлачећи се кроз шуму, изгубио јасан појам о путу којим је требало да се вратим. Набасао сам најзад на неку стазицу и одлучих да идем њом даље, у нади да ће ме одвести неком људском стану. Прешавши једва неколико стотина корака, уверих се Да нисам ишао